Pa dobro Samardžiću, dokle više? Misliš li da se ovde, sa ove strane računara, nalaze samo tvoje pristalice koje sve što ti napišeš uzimaju zdravo za gotovo.
Dugo te nije bilo, napunio si baterije na odmoru i taman kada sam pomislio da ću čuti nešto novo... kad ono "duplo golo". Opet kopiran članak iz čikaških novina, opet bajkovite srceparajuće priče. Citiram:
"Оно што се поуздано зна, то је да су овде браћа близанци Петар и Павле Русовић, заробљени четници, и њихова сестра Милица, која није хтела да се одваја од браће. Стрељани су у групи од 150 ''ДМ присталица'', 15. фебруара 1943. године. Приликом ексхумације су препознати по остацима одела и по томе што су лежали загрљени."
Koja patetika! I u smrti zagrljeni! Obratite pažnju vi koji sve što novinar-istoričar napiše zlatite u svojim komentarima, zašto je ovo smešno netačno. Rusoviće su streljali Nemci, a ne partizani, jer ovi drugi četnike nisu nikad kategorisali kao "DM pristalice". To su činili samo Nemci. A tek priča o eshumaciji! "Prepoznati su po tome što su bili zagrljeni". Kao, streljani su, a onda su ih pedantni Nemci zakopali dva metra ispod zemlje onako zagrljene. Ne znam samo da li su ih dželati tako namestili, ili ih jednostavno fizički posle smrti nisu mogli razdvojiti. Žao mi je Rusovića - oni su bili istinske patriote, ali tim pre nisu zaslužili da ih blatite ovakvim providnostima i pričama tipa ja-imam-dva-grama-mozga-više-od-kokoške-i-sve-verujem-samardžiću.

Ali, grešim što se ljutim. Pa nije ovo najveća glupost koju sam ovde pročitao. Da ne bh bio usamljen u tom iskustvu predlažem vam da izučite i druga štiva pomenutog gospodina istoričara, ljubi ga majka. Recimo, kapitalno delo "Tajne Vukove reforme". Tamo ćete recimo saznati da je Vuk Karadžić bio prvi srpski komunista i da mu je Jernej Kopitar podvodio buduću ženu Anu ne bi li ga zadržao u Beču. Neću vam otkrivati sve, ima tamo još mnogo sočnih detalja - pa pročitajte sami.
Naučićete nešto novo što ćete prenositi i svojim potomcima u pričama "sa kolena na koleno", jer to nikada neće ući kao zvaničan podatak o Vuku. Ne zato što Samardžića u stručnim krugovima (i sa jedne i sa druge strane) malo ko ceni, već jednostavno zbog toga što se bajke nalaze u školskoj lektiri i izučavaju se u nižim razredima osnovne škole.

Plasim se da od gospodina Samardzica jod dugo, dugo necemo cuti nista novo, vec puko parafraziranje i iznosenje cinjenica koje svi odlicno poznajemo. Ta ogromna potreba za potenciranjem stvari iz daleke proslosti nikako ne moze biti dobra za zemlju koja kako tako krece put evropskih i svetskih integracija. Velicanje kvislinga iz perida drugog svetskog rata moze imati kontraefekat, a posebno je uvreda za zrtve tog rezima koji je sluzeci okupatoru pocinio mnogo zlocina nad ljudima koji su bili istinske patriote i borci za slobodu. Ovi sa kokardama i bradama to sigurno nisu niti ce ikad biti. A da cinizam bude vecim jos ocekuju da im se klanjamo i trazimo gorbove. Po mom misljenju treba da ostanu tamo gde jesu.

ta,vasa, uporno neuspesna, kampanja i *milioni*zrtava, kao i vasa *brizna sucut*, za zrtve u Spanskom gradjnskom ratu,vasa tuga za komunistima u Spaniji,koje ste progonili,i naravno izgubili od njih je u najmanju ruku smesna..*bljutava*

ot kog da pocnem *da gi bacam u dunay*, medjunarodnom plovnom putu *5 oktobarske revolucije*, sa zastojem u *Marina Dorcol*...hm,hmm..

*E pa ja cu da vam kazem .. Nosite se se i vi i KPJ i Tito i SUBNOR i DS i LDP i SPS i SPO svi u evropsku uniju i tamo uzivajte a Srbiju ostavite gde jeste ...*

Vlada RSK, da formita *drzavnu komisiju*, i utvrdi cinjenice,

http://www.glas-javnosti.rs//files/image_for_teaser/Thumb_16ataman3.jpg

BARJAK VOJVODE ĐUJIĆA
Vojvoda Rade Čubrilo, sada i ataman, sačuvao je barjak koji mu je vojvoda Momčilo Đujić predao u julu 1993. godine u selu Lazarica kod Knina i pod kojim su se borili četnici pod komandom Rada Čubrila.

Baja *mala mindza* pjeva li pjeva,

http://www.youtube.com/watch?v=vJstcCDk6MA

Monarhija je u Srbiji bila prva stalna državna ustanova potekla iz naroda, definisana vojnim potrebama ustaničkog ratovanja. Vožd, knjaz i kasnije kralj, možda nisu bili prvi građani države, ali su u početku bili njeni prvi seljaci. Narod im je poznavao pretke, dičio se srodstvom i kumstvom s njima, susedstvom s njihovim domaćinstvima, ili makar udaljenim njivama i šumama. U društvu čije je plemstvo izumrlo još u srednjem veku, srpski vladari nisu se posebno izdvajali ni po bogatstvu.
Karađorđe je tokom prvih godina ustanka finansijski zavisio od bogatijih starešina, dok su kraljevi Milan Obrenović i Petar Karađorđević bili u neprekidnim finansijskim neprilikama. Prvi zahvaljujući malom nasleđu i velikom rasipništvu, a drugi zbog cene koju parlamentarna demokratija uvek nameće monarsima.
Knez Miloš se zahvaljujući velikoj vlasti koju je od 1815. do 1830. godine sabrao u svojim rukama obogatio toliko da je postao najbogatiji stanovnik svoje države. U duši seoski trgovac, dete odraslo uz starijeg polubrata čije je prezime kasnije s ponosom poneo, Miloš se, koristeći se državnim monopolima zajedno sa svojim poslovnim ortacima, izuzetno obogatio. Kada je 1839. abdicirao, u njegovoj kasi je pronađeno 355 dukata više nego u državnoj!
Kada se posle dve decenije egzila vratio u zemlju, sedamdesetogodišnji Miloš je poslednje mesece života proveo proterujući uzurpatore sa svojih prostranih imanja. To veliko bogatstvo nestalo je već u sledećoj generaciji. Knez Mihailo, u Evropi stasali prosvećeni apsolutista, melanholični usamljenik nadahnut rodoljubljem, trošio je ovo bogatstvo za državne potrebe. Njegov vanbračni sin Velimir posvetio je veći deo nasleđa dobrotvornom radu i zadužbini koja ga je nadživela.
Novac je izvor svakakvih kontroverzi. Ipak, pojedina poglavlja naše povesti daju monarhiji veliku prednost nad republikom. Veliki prosvetitelji, istoričari, matematičari... predavali su budućim srpskim suverenima razne predmete. Sa četrnaest godina, kralj Aleksandar Obrenović polagao je, pored vojnih predmeta, istorije, celokupnog gradiva za gimnazijski razred njegovog uzrasta, i predmete vezane za pravnu struku. Iako su rodonačelnici srpskih dinastija bili nepismeni, njihovi naslednici služili su se, pored srpskog, još makar francuskim i nemačkim jezikom.
U jugoslovenskim državama nasledna monarhija stekla je loš glas. Kraljevina SHS počivala je na monarhu koga su drugi narodi sve više poistovećivali sa srpskom političkom prevlašću.
Uspostavljanje republike 1945. godine nije promenilo monarhijski karakter jugoslovenske države. Više nije bila reč o tradicionalnoj naslednoj monarhiji. Ipak, vlast Josipa Broza Tita, nastala na temeljima staljinističke diktature i kulta ličnosti bez presedana u prošlosti, bila je nekrunisana monarhija.
Jedna od parola u vreme izbora bez opozicije, održanih 1945, glasila je: „Nećemo kralja, hoćemo Tita - narod se pita.“ Broz je bio jedinstvena pojava u istoriji 20. veka. Jedini šef evropske države koji se na vlasti održao od četrdesetih do osamdesetih godina. Simbol revolucije, vođa jedinog istočnoevropskog režima koji je uspeo da se odupre Staljinu, on je istovremeno bio na čelu države, partije i oružanih snaga.
Tito je naposletku proglašen za doživotnog predsednika. Pokolenja Jugoslovena su se zaklinjala da neće skrenuti s njegovog puta, pioniri su do 1989. godine davali „časnu Titovu pionirsku reč“, sirene su do 1990. obeležavale minut u kom je 4. maja 1980. godine umro. Jednom političkom optuženiku je tokom osamdesetih godina čak rečeno da je Josip Broz i dalje prvi čovek Jugoslavije, koji je, istina, odsutan.
Demokratija je početkom devedesetih godina u Srbiju došla kao evropska moda. Tokom ove decenije izbori su bili tek pokriće kontinuiteta pređašnjeg režima. O tome da je realsocijalistički i tek uspostavljeni višestranački sistem imao snažne monarhističke elemente svedoči jedna zanimljiva činjenica: Miloševićev režim je ostajao na vlasti i kad nije imao parlamentarnu većinu, ali se, i pored jasne poslaničke većine, smesta raspao kada je 2000. godine Milošević izgubio predsedničke izbore.

PARE POJEDENE
BRITANSKI konzul optuživao je u svojim izveštajima kneza Aleksandra Karađorđevića da je posle šesnaest godina vladavine uspeo da raznim zloupotrebama prikupi basnoslovnu sumu u vrednosti od oko 160.000 funti. Posle odlaska u progonstvo, Karađorđevići su na svojim imanjima u Vlaškoj i Ugarskoj ipak živeli prilično skromno. Do 1903. godine skoro da su ostali bez imovine.
Deo novca knez Petar (budući kralj) potrošio je pomažući ustanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, gde je pod lažnim imenom ratovao kao dobrovoljac.

kako pomrli covece, eno ih nosaju neki skener po adi..sada idu na drugu lokciju da ga nadju..Srbiji treba *pravi vozd* a ne tamo neki, hm,hmm
...............................
Djed po ocu Karađorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka, bio je Albanac i zvao se Djin Maraš Klimenta, navodi se u novoj knjizi "Karađorđevići - sakrivena istorija", koja je objavljena prošli tjedan, a autori su novinar Milorad Bošnjak i Slobodan Jakovljević, strojarski inženjer, koji je direktni potomak Jakova Obrenovića, polubrata srpskog kneza Miloša Obrenovića.

Izdavač knjige je "Lio" iz Gornjeg Milanovca, a autori su objavili i dokumente, rukopise i razne prepiske kojima se, kako tvrde, dokazuje da Karađorđevići vode podrijetlo od pokatoličenog albanskog plemena iz okolice Skadra. Međutim, prema riječima povjesničara Radoša Ljušića, ne postoje pouzdani podaci o Karađorđevim precima, niti o tome kada su oni došli u Srbiju.

- Za to nemamo pouzdanih povijesnih izvora, dokumenata, sve je u narodnom predanju - rekao je Ljušić agenciji Beta. Prema njegovim riječima, postoje razne verzije o Karađorđevim precima - da su iz Francuske, Hercegovine, Crne Gore ili Albanije, ali nijedna teorija još nije dokazana. Autori nove knjige pozivaju se na Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine iz 1910. godine, broj 22, u kome se navodi da je dio plemena Klimenta stigao oko 1737. u okolicu Rudnika, tijekom povlačenja austrijske vojske iz Novog Pazara. Autori objašnjavaju da je tada stiglo oko 500 albanskih obitelji koje su bile niskog rasta, pritom zle i surove naravi, da su jedva govorili srpski, a voljeli su stočarstvo i bili postojanog karaktera. Autori se posebno pozivaju na djela Andrije Luburića, tiskana 1937., u kojima se navodi da je pravoslavno pleme Klimenta slavilo Svetog Klimenta Rimskog, što su navodno slavili i Karađorđevići.

Autori tvrde da je tu slavu slavio Karađorđe, njegov sin Aleksandar i unuk Petar, koji se "iznenada na Cetinju odriče svoje krsne slave i počinje slaviti Svetog Andreju Prvozvanog". Autori tvrde da je kralj Petar znao za podrijetlo svojih predaka.
Iz Beograda Miroslav Kuskunović

...Neprestano smo susretali Ruse. Išli su u većim i manjim formacijama, pješke, na konjima, u kolima, kamionima, oklopnim automobilima i tenkovima. Čitava ta rijeka išla je na frontu. Vojnici su bili sve prije nego elegantni. Uniforma mnogih među njima bila je nadopunjena ili nadomještena dijelovima neprijateljske opreme. Barem svaki drugi imao je posve poderane cipele. Sami vojnici bili su konglomerat najrazličitijih rasnih tipova, od Nordijaca s lanenom kosom i plavim očima do Mongola s visokim jagodicama, uskim očima i žutom puti.

Ali se vidjelo, da s njima nema šale. Usprkos odrpanosti i neurednosti, nije moglo biti sumnje o njihovoj velikoj izdržljivosti i fizičkoj otpornosti. Osim toga, njihovo je oružje blistalo od čistoće. Pobudili su u meni utisak, koji ne mogu točno opisati: da su to neobično iskusne, samopouzdane i prekaljene trupe, navikle da se same, i to vješto, brinu za svoje potrebe.

***

Preko mosta bezglavo je jurila prava bujica vojnika: topovi, vozila, konji i pješadija. Uperivši na njih svoje dalekozore, opazili smo, da su to Nijemci, što se u neredu povlače na drugu stranu rijeke, gdje je, kako nam se činilo, zauzela položaj glavnina neprijateljskih snaga. Odatle su njihovi topovi otvorili baražnu vatru, da zaštite povlačenje svoje zaštitnice. Odjednom se pred našim očima prekinula rijeka bjegunaca. Nekoliko časaka most je bio prazan. A onda je preko njega nagrnula nova rijeka ljudstva. Kad smo pogledali dalekozorom, opazili smo, s velikim iznenađenjem, da su to Rusi. Jedva smo povjerovali svojim očima. Činilo nam se nevjerojatnim, da njemački inženjerci nisu digli u zrak most, čim su se preko njega prebacili njihovi posljednji drugovi.(...) A onda je pred našim očima stupila u akciju crvena pješadija. Val za valom ruskih vojnika napredovao je bez žurbe, ali uporno, preko polja, po kojem su praskale topovske granate. Dok su tako vojnici išli, neprestano su pucali. Neki od njih bili su naoružani ručnim strojnicama, neki pak puškama, a neki su vukli za sobom teške mitraljeze, montirane na kolicima. Svaki bi čas poneki od tih snažnih momaka, odjevenih u mrkožutu uniformu, posrnuo i pao, ali su ostali išli naprijed bez zaustavljanja. Na rubu Zemuna usplahireni i uznemireni Nijemci ogorčeno su branili svoje položaje, vraćali rusku vatru i bjesomučno se pritom trudili da se ukopaju.

lako je Cikagu, njega brane, Radovan III, Rade Cubrilo, srBski cetnici, ali sta drugi da rade...na *Brozovim tockicama za hranu*..ili..?

*U Americi se ovih dana razvila polemika o tome da li je reč o redovnim nabavkama osnovnih namirnica za slučaj katastrofalnih vremenskih nepogoda, pošto je sve alarmirala činjenica da pristižu tako velike porudžbine. Evrozona je u velikoj krizi, ocene privrednog rasta i za EU i SAD su niže od planiranih, nezaposlenost sve više opterećuje američko društvo, a vodeći svetski stručnjaci iz dana u dan upozoravaju da nam preti nova globalna kriza.
Trenutno je 43 miliona Amerikanaca nabonovima za hranu, što znači da jednog od sedam građana SAD hrani država.

Na šta je mislila NASA?

Nedavno je s najvišeg vrha u NASA zaposlenima u ovoj američkoj svemirskoj agenciji stigao imejl u kojem se na njih i njihove porodice apeluje da se pripreme za „vanredne situacije“.*

U Srbiji zivi* 80.000 JUGOSLOVENA*

* Najvise ih je u Beogradu, Novom Sadu, Somboru
i Subotici
*Jedan broj intelektualaca koji sebe nazivaju Jugoslovenima, pre
izvesnog vremena pokrenuo je pitanje registrovanja jugoslovenske
nacionalne manjine.

Iako Jugoslavija odavno ne postoji, njihovi zahtevi bi, po vazecem
srpskom Zakonu o nacionalnim manjinama, mogli vrlo lako da budu
sprovedeni u delo. Po tom zakonu, manjine se samodeklarisu i drzava nema
prava da propisuje ko ce biti nacionalna manjina, a ko ne. Ovaj status
dobija se formiranjem Nacionalnog saveta (organa manjinskih samouprava),
koji se zatim registruje u Ministarstvu za drzavnu upravu i lokalnu
samoupravu. Osnivaci se, potom, okupljaju, odrzavaju osnivacku skupstinu
i biraju svoje funkcionere.

U nasoj zemlji, po poslednjem popisu stanovnistva, cak 1,1 odsto ukupne
populacije cine Jugosloveni. Statisticari su u uzoj Srbiji i Vojvodini
evidentirali 80.721 Jugoslovena. Najvise ih je u Beogradu (22.161), a
zatim i u vecim vojvodjanskim vecim gradovima - Novom Sadu, Subotici i
Somboru. Prosecan Jugosloven ima 39,15 godina, u vise od polovine
slucajeva zivi u bracnoj zajednici i najcesce je srednjeg obrazovanja.
Popis je pokazao da su zaposleni mahom u preradjivackoj industriji,
trgovini na veliko i malo, a nisu im mrski ni poslovi vezani za
poljoprivredu, lov i sumarstvo.