Телевизија Крагујевац емитовала је 19. октобра репортажу са оваквом сценом: неколико свештеника стоји испред спомен плоче са петокраком звездом и држи молитву!

Пре пола века, они што су носили петокраке, свештенике би због оваквог чинодејствија или пребили, или поубијали. Наравно, свештеници то не би ни чинили, знајући да се на отиску ђавољег копита, како они називају петокраку, молитва не прима. Свакако, знају они то и данас, али изгледа да је притисак власти на Цркву постао толико велики, да је ова ненормална појава - благосиљање петокраке крстом - постала прилично честа.

Та појава нам на симболичан начин поручује где смо: ни тамо, ни `амо. Петокрака никако да падне, крст никако да победи. Речју: неокомунизам. Они не воле крст, али користили су га у пропаганди и током револуције, па што не би и сада, као нужно зло. С друге стране, већина не воли петокраку, али не може да је макне, јер они владају.

Октобарска пропаганда - ''октобарске свечаности'', како они кажу - и даље се темељи на двема основним тачкама: ''ослобођење'' Београда 1944. и злоупотреба Крагујевачке трагедије 1941. године.

Поред ових основних тема, цели октобар је ишаран ''свечаностима'', најчешће везаним за злоупотребу страдања српског народа 1941. године.

Једном приликом, за ''Краљевачке свечаности'', песник је конкурисао са поемом ''Над Краљевом жива ватра сева''. Жири је био задовољан - јер је то била обрада једне од најбољих народних песама тога доба - али уједно и изненађен, због стиха ''да видимо ког четника нема''. Друге ''спорне'' стихове, пре свега онај о ''банди партизана'', већ је била склонила аутоцензура. За овај, поменути, побринуо се жири, у замену за хонорар. Образложење је гласило: ''Да се не наљуте борци''. Они седе у првим редовима на свечаностима, док њихово потомство држи кључне полуге власти и привреде. Димна завеса октобарске пропаганде итекако им је потребна. Слуте: ако се развеје дим, да ли ће остати ту где су?

То што крију уистину је страшно: били су борци за комунизам, односно борци против српског народа.

Када је 1941. године почео геноцид у ''Независној Држави Хрватској'', српски борци пошли су да бране народ. То им је, природно, био први ратни циљ. Али, онда су почеле да стижу вести како се и са ове стране Дрине појавио неко ко убија народ: комунисти.

Речником историје, а не прилагођених поема, то је изгледало овако:

Живана Васића из Маслошева код Тополе, деловођу у Доњој Шаторњи, убили су 27. јула 1941. године, као ''класног непријатеља''.

Милића Лукића из Загорице код Тополе убили су 17. августа 1941, јер је био благајник сеоске општине (благајну су, наравно, опљачкали).

Војислава Плећевића, рођеног 1901, из Гараша код Аранђеловца, радикала, деловођу у суседном селу Живковци, убили су 21. августа 1941. године.

Светозара Вујановића, старог 55 година, земљорадника из Брезовца код Аранђеловца, убили су 29. августа 1941, јер је био председник сеоске општине.

Добривоја Нешковића, богослова, партизани Раје Недељковића ухватили су испред родне куће, у Грошници код Крагујевца, 29. августа 1941. Мучили су га целе ноћи у оближњој шуми. Ујутру је нађен мртав, без прстију на руци, без табана, без полног органа, са ископаним очима и исеченим ушима.

Непознатог монаха Манастира Грнчарице код Крагујевца убили су у исто време, када су дошли да пале црквене књиге. Био је избеглица, затекли су га у манастирској библиотеци.

Шуку Влајића, адвоката из Крагујевца, једног од главних комунистичких вођа, као и Чеду Плећевића, адвоката из Аранђеловца, комунистичког вођу у Орашачком срезу, убили су током лета 1941, с образложењем да не воле Стаљина, већ Троцког.

Душана Пауновића из Трепче код Чачка, угледног домаћина, убили су јер је био пријатељ ''народног непријатеља'' епископа Николаја Велимировића. Његов унакажен леш нађен је на Јешевцу, везан за дрво.

Митрофана Матића, игумана Манастира Чокешина, унаказили су и оставили на друму, запретивши да нико не сме да га сахрани.

Крсмана Миладиновића из Кнића препознао је колега опанчар Миљко Тошић, који је тада, почетком септембра 1941, био комесар 2. чете Крагујевачког партизанског одреда. Мучили су га и убили са преко 100 убода ножем, испод цркве у Книћу.

Светозара Рафаиловића, старог 40 година, деловођу општине Вукасовци, убили су 4. септембра 1941. крај сеоског пута, по наређењу будућег ''народног хероја'' Милана Благојевића Шпанца из Наталинаца. Убице су Светозару размрскале главу.

Аврама Ацу Петровића, старог 21 годину, из Трешњевице, убили су половином септембра 1941. године у Врбици, на ''Дугајлији'', јер није хтео са њима.

Драгослава, Будисава и Милана Пантовића из Претока убила је група партизана на челу са њиховим рођаком, будућим ''народним херојем'', Средојем Урошевићем, 17. септембра 1941. у дворишту куће у Претокама. Драгослав је био народни посланик, а Будисав и Милан синови његовог брата Тадије, предратног конзула у Женеви и Берлину. Следећег месеца убили су и Радојицу Пантовића. Последњег мушког потомка и наследника богатства Пантовића, петогодишњег Владу, Милановог сина, убили су после рата, чиме се обистинила претња Средоја Урошевића из 1941: ''Пантовиће треба искоренити''.

Милоша Радаковића, земљорадника из Чукојевца, убили су у Чукојевцу, у ноћи између 25. и 26. септембра 1941. године.

Растка Милића, жандарма у Гружи, убили су 27. септембра 1941, на друму између Груже и Пајсијевића. Нађен са поломљеном кокардом и цедуљом на којој је писало: ''Српски издајник''.

Михаила Ћировића, матуранта из Баљковца, четника Гружанског одреда, група опанчара Миљка Тошића убила је 28. септембра 1941, на друму између Опланића и Топонице (грађански рат почео је 31. oктобра).

Милоша Т. Пејовића из Орашца, рођеног 1888, угледног домаћина, убили су у ноћи између 7. и 8. октобра 1941, са седам убода ножем, јер је био председник села. Претходно су вечерали код њега.

Светолика Милетића, старог 61 годину, земљорадника из Гараша, убили су почетком јесени 1941. године у потоку испод своје куће, јер је говорио против комуниста.

Милутина Мирковића, старог 55 година, земљорадника из Јеловика, радикала, председника сеоске општине у 2-3 мандата, убили су у исто време, с образложењем да је ''националиста''. Убили су га у ''Прострузи'' под Букуљом, на свиреп начин.

Драгољуба С. Ивановића из Чумића убили су јер су га сматрали богатим (имао је аутобус).

То су само неки примери жртава комуниста ван уже територије ''Ужичке републике''. Владан Мићић, главни џелат у Ужицу, после се хвалио да је само он убио 400 људи, и то маљем (маљ - молотов, на руском, а ''друг Молотов'' је био заменик ''друга Стаљина'', тј. Челичног). Хвалио се и у камеру, али тај филм је и данас у бункеру. По ритуалним убиствима - црвена рукавица, лева рука, ударац чекићем - био је познат и Бата Јанковић, рођени брат Милке Минић. Он је сваке ноћи убијао у подруму Окружног начелства у Чачку.

Те 1941. године, само у делу Србије где су успели да се одрже неко време, убили су преко 1.000 људи. Разуме се, када ускоро дођу на ред ''новембарске свечаности'', они ће све ове зликовце и даље представљати као оличења хуманости, било у новим поемама, било у старим, изнова репризираним филмовима, типа ''Ужичка република''. Да је прича о ''Ужичкој републици'' заправо прича о једном великом злочину - то никада неће признати. Такође, ни да је то прича о једној великој издаји. Јер, од Шапца и Ваљева до Краљева и друма Крагујевац - Горњи Милановац, увек су остављали четнике на цедилу. И у свим овим местима, од Шапца и Драгинца до Краљева и Крагујевца, где су Немци стрељали Србе у сразмери стотину за једнога, а у којима њихови политичари и данас говоре о ''слободарским традицијама српског народа, тако херојски оживљеним у пролеће и јесен 1941. године'' - све те Немце заправо су поубијали четници. Ту су, наиме, били фронтови, а комунисти су се, сагласно својим традицијама, држали ''уређења позадине''.

Несрећну 1941. годину добро је описао пуковник Бранислав Пантић, близак сарадник пуковника Драже Михаиловића, у то доба београдски илегалац, говорећи о улози, како их он назива, ''спрега Недић-Љотић''. Ово су Пантићеве речи:

''Излазе из мрака и они људи који би, да је било среће на путу, имали само да бирају прву букву. Ти људи сада, после 20 година, покушавају да догађаје из 1941-1944. представе као лепо и истинито написану хронику, или, још боље речено, једну објактивну репортажу. Приступа се мистификацији, причању, чак романсирању догађаја из 1941.

Међутим, 1941. није била ни мистификација, ни прича, ни роман - већ крвава, тешка, болна, мрачна и ружна историја српског народа, Главни носилац те стварности био је армиски ђенерал Милан. Ђ. Недић''.

Недић је, наиме, расформирао најјачу оружану силу у земљи - Српску жандармерију, због њених тајних веза са Равном Гором. На тај начин је онемогућено уништење комуниста у првој фази, септембра 1941, и тако је покренут ланац несрећних догађаја, који је само делимично осујећен покушајем пуковника Михаиловића да се партизани обуздају дипломатским методама (тзв. сарадња четника и партизана), док се не нађе боље решење.

Све у свему, овог октобра, 2011. године, не види се крај коришћења нечег тако ''крвавог, тешког, болног, мрачног и ружног'' у политичкој пропаганди. Штавише, као да та пропаганда добија нови замах, уз подразумевајуће апсолутно фалсификовање историјских чињеница. (''Слобода'', Чикаго, 25. октобар 2011.)