nedavno sam na youtube nasao 4-satnu dramu "Slom", to mi je jedna od poslednjih legendarnih emisija iz ratne i predratne tematike koja iako je radjena komunistickom rukom je u meni budila sve vecu ljubav prema manirima Kraljevine Jugoslavije.

No vredi istaci, da sam ceprkajuci po internetu nasao podatak da je vlada Dusana Simovica uoci samog napada Nemaca unistila ogromnu kartoteku sa podacima o komunistima i njihovim simpatizerima i to samo da ne bi pali Nemcima u ruke. Ako je i delic od toga tacan ( a moje pitanje Milosavu je da li on zna sta o ovome)onda komunisti imaju jos manje argumenata da tako tvrdoglavu okrecu glavu od istine (iako su oni imuni na istinu).

Dodao bih da i ovih 520 nabrojanih zrtava partizana je maltene visestruko nadmasilo sve cetnicke likvidacije partizanskih simpatizera. Dokle god partizani i njihovi fanovi na vlasti vode Srbiju nasa propast bice neumitna.

Спискови четничког терора (1):
Породица Стевана Пантића:
1) Пантић Јована Јоксим, стар 87. година, 2) Пантић Јоксима Стеван, 60. године, 3) Пантић Стевана Милева, 58. године, 4) Пантић Стевана Драгомир, 22. године, 5) Пантић Драгомира Милојка, 20. године, 6) Пантић Драгомира Љубомир, 1. године, 7) Пантић Милијана Видосава, 16. године, 8) Пантић Јована Милена, 30. године, 9) Пантић Јована Бранислав, 10. године, 10) Пантић Јована Светомир, 7. године,
Породица Милорада Ђорића:
11/1) Ђорић Драгомира Јелена, 65. г, 12/2) Ђорић Драгомира Милорад, 36. године, 13/3) Ђорић Милорада Стамена, 36. године, 14/4) Ђорић Милорада Драгољуб, 15. године, 15/5) Ђорић Душана Живка, 30. године, 16/6) Ђорић Душана Томислав, 10. године, 17/7) Ђорић Милисава Ивка, 30. године,
Породица Миливоја Илића:
18/1) Илић Јовице Миливоје, 55. године, 19/2) Илић Миливоја Даринка, 55. године, 20/3) Илић Миливоја Михаило, 33. године, 21/4) Илић Михаила Милка, 30. године, 22/5) Илић Михаила Катарина, стара пет месеци, 23/6) Илић Миливоја Светозар, 20. г, 24/7) Илић Миливоја Надежда, 18. године,
Породица Марка Радосављевића:
25/1) Радосављевић Милована Марко, 48. године, 26/2) Радосављевић Марка Драга, 48. године, 27/3) Радосављевић Марка Јован, 16., 28/4) Радосављевић Марка Јованка, 16. године, 29/5) Радосављевић Марка Милан, 14. године,
Породица Петра Матића:
30/1) Матић Радоја Петар, 56. године, 31/2) Матић Петра Марица, 56. године, 32/3), Матић Петра Живко, 29. године, 33/4) Матић Петра Катарина, 20. године, 34/5) Матић Петра Анђелија, 18. године,
Породица Марка Митровића
35/1) Митровић Владимира Марко, - 35. године, 36/2) Митровић Марка Даринка, 35. године, 37/3) Митзровић Марка Дикосава, 16. године, 38/4) Митровић Марка Милан, 11. године, 39/5) Митровић Марка Славољуб, 9. године,
Породица Благоја Поповића:
40/1) Поповић Стевана Благоје, - 55. године, 41/2) Поповић Благоја Даринка, 55. г, 42/3) Поповић Велисава Даринка, 33. године, 43/4) Поповић Велисава Бранислав, 14. године, 44/5) Поповић Велисава Јулијана, 12. године,
Породица Мирка Савића:
45/1) Савић Марка Анђелија, - 58. године, 46/2) Савић Марка Мирко, - 32. године, 47/3) Савић Мирка Радмила, - 22. године, 48/4) Савић Марка Ката, - 35. године,
Породица Миливоја Ђоинчевића:
49/1) Ђоинчевић Благоја Миливоје, 63. године, 50/2) Ђоинчевић Миливоја Томанија, - 63. године, 51/3) Ђоинчевић Животе Смиљка, - 80. године,
Породица Зорке Ђоинчевић
52/1) Ђоинчеви Ненада Живко, - 23. године, 53/2) Ђоинчевић Ненада Милорад, - 20. године, 54/3) Ђоинчевић Ненада Станија, -17. године,
Породица Селимира Степановића
55/1) Степановић Љубомира Анка, - 56. године, 56/2) Степановић Љубомира Селимир, 36. године, 57/3) Степановић Селимира Милена, 30.,
Породица Миодрага М. Тодоровића:
58/1) Тодоровић Марка Јелена, 75. године, 59/2) Тодоровић Марка Миодраг, 39. године, 60/3) Тодоровић Миодрага Миљана, 37. г.
Породица Миодрага С. Тодоровића
61/1) Тодоровић Спасоја Јелена, 67. године, 62/2) Тодоровић Миодрага Стана, 45. године,
Породица Ивана Ђорића:
63/1) Ђорић Чедомира Иван, 23. године, 64/1) Ђорић Мирка Олга, 28. године,
Појединачна убиоства:
65) Ђоинчевић Милана Живота, 44. године, 66) Поповић Светозара Радивоје, 43. године, 67) Тодоровић Јовице Мирко, 43. године, 68) Јоксић Тихомира Бошко.

Spisak (3):
naravno bilo je i muslimana
1. АДИЛОВИЋ Ј. ШЕВАЛА, рођена 1930, Ковачевићи, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
2. АДИЛОВИЋ Ј. ХИДА, рођена 1931, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
3. АДИЛОВИЋ Ј. ИЗЕТА, рођена 1935, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
4. АДИЛОВИЋ X. РЕЏО, рођен 1880, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
5. АДИЛОВИЋ С. ЗАХИДА, рођена 1880, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
6. АДИЛОВИЋ Ј. БАЈРО, рођен 1940, Ковачевићи, дијете. Убијено од четника у Ковачевићима, фебруара 1943.
7. АДИЛОВИЋ Ј. ШЕФИКА, рођена 1936, Ковачевићи, дијете. Убијено од четника у Ковачевићима, фебруара 1943.
8. АВДОВИЋ Р. РАШИД, рођен 1887, Гвозд, земљорадник. Убијен од четника у Гвозду, фебруара 1943.
9. АЈДАРОВИЋ Р. АВДО, рођен 1885, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
10. АЛИБЕГОВИЋ С. САДИК, рођен 1929, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
11. АЛИСПАХИЋ X. ИБРАХИМ, рођен 1938, Чејренци, дијете. Убијено од четника у Чејренцима, фебруара 1943.
12. БАВЧИЋ X. АСИМ, рођен 1809, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Метаљци, 1942.
13. БАВЧИЋ М. ЋАМА, рођена 1884, Фоча, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
14. БАВЧИЋ С. НУРА, рођена 1941, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
15. БАВЧИЋ С. ТИМА, рођена 1941, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
16. БАВЧИЋ С. ХАМИД, рођен 1930, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
17. БАВЧИЋ С. МЕША, рођен 1940, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
18. БАВЧИЋ С. ФИЛДУЗ, рођен 1890, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943
19. БАВЧИЋ С. ЕМИН, рођен 1870, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
20. БАВЧИЋ А. АИША, рођена 1904, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Бољанићима, фебруара 1943.
21. БАВЧИЋ Р. ХАНКИЈА, рођена 1930, Буковица, дијете. Убијено од четника у Бољанићима, фебруара 1943.
22. БАВЧИЋ А. БЕЋИР, рођен 1934, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
23. БАВЧИЋ М. МЕХО, рођен 1909, Плањско, земљорадник. Убијен од четника на Метаљци, децембра 1941.
24. БАВЧИЋ А. БАХРА, рођена 1936, Плањско, дијете. Убијено од четника у Плањском, фебруара 1943.
25. БАВЧИЋ А. АХМО, рођен 1900, Дужица, земљорадник. Убијен од четника у Дужицама, фебруара 1943.
26. БАВЧИЋ М. ШЕМСО, рођен 1903, Плањско, земљорадник. Убијен од четника у Метаљци, децембра 1941.
27. БАВЧИЋ А. ИФЕТА, рођена 1914, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
28. БАВЧИЋ А. ЕМИРА, рођена 1888, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
29. БАВЧИЋ М. САДИКА, рођена 1890, Рудо, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
30. БАВЧИЋ М. ЗИЗА, рођена 1920, Рудо, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
31. БАВЧИЋ С. МУЈО, рођен 1885, Буковица, земљорадникУбијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
32. БАВЧИЋ Е. НУРА, рођена 1907, Буковица, домаћица, Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
33. БАВЧИЋ Б. АСИМА, рођена 1938, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
34. БАВЧИЋ Б. ЕЈУБ, рођен 1941, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
35. БАВЧИЋ Н. ИБРО, рођен 1937, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
36. БАВЧИЋ Ч. ХАНКА, рођена 1880, Безујно, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
37. БАВЧИЋ С. СУЉО, рођен 1912, Плањско, земљорадник. Убијен од четника у Крћама, 1941.
38. БАВЧИЋ С. ФАТИМА, рођена 1935, Плањско, дијете. Убијено од четника у Плањском, фебруара 1943.
39. БАВЧИЋ С. САЛМА, рођена 1936, Плањско, дијете. Убијено од четника у Плањском, фебруара 1943.
40. БАВЧИЋ С. ШАХЗА, рођена 1938, Плањско, дијете. Убијено од четника у Плањском, фебруара 1943.
41. БАВЧИЋ С. СЕЛИМ, рођен 1940, Плањско, дијете. Убијено од четника у Плањском, фебруара 1943.
42. БАВЧИЋ М. ЕМИРА, рођена 1870, Плањско, домаћица. Убијена од четника у Плањском, фебруара 1943.
43. БАШИЋ Б. ДУДИЈА, рођена 1860, Фоча, домаћица. Убијена од четника у Геушима, фебруара 1943.
44. БАШИЋ О. ХАБИБА, рођена 1917, Хумско, домаћица. Убијена од четника у Геушима, фебруара 1943.
45. БАШИЋ Р. ЕМИНА, рођена 1910, Фоча, домаћица. Убијена од четника у Геушима, фебруара 1943.
46. БАШИЋ С. ШАЋИРА, рођена 1910, Рујевица, домаћица. Убијена од четника у Рујевици, фебруара 1943.
47. БАШИЋ Ш. СЕЛИМА, рођена 1935, Геуши, дијете. Убијено од четника у Геушима, фебруара 1943.
48. БАШИЋ Б. СУЛЕЈМАН, рођен 1936, Геуши, дијете. Убијено од четника, фебруара 1943.
49. БАРАК Е. ХАЛИМА, рођена 1939, Кржава, дијете. Убијено од четника у Кржави, фебруара 1943.
50. БЕКАН Р. ХАЈРО, рођен 1929, Хајловина, дијете. Убијено од четника у Хајловини, фебруара 1943.
51. БЕКАН Р. СЕЛМАН, рођен 1931, Хајловина, дијете. Убијено од четника у Хајловини, фебруара 1943.
52. БЕКАН М. МУРАТА, рођена 1920, Фоча, домаћица. Убијена од четника у Хајловини, фебруара 1943.
53. БЕКАН С. СЕЛИМА, рођена 1937, Хајловина, дијете. Убијено од четника у Хајловини, фебруара 1943.
54. БЕКАН С. СЕЛМО, рођен 1940, Гвозд, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
55. БЕКАН А. АЛИЈА, рођен 1880, Гвозд, земљорадник. Убијен од четника у Гвозду, фебруара 1943.
56. БЕКАН С. ЗИНЕТА, рођена 1938, Гвозд, дијете. Убијено од четника у Гвозду, фебруара 1943.
57. БЕКАН А. ИБРО, рођен 1935, Гвозд, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
58. БЕКАН М. БЕГИЈА, рођена 1886, Гвозд, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
59. БЕКАН А. РАМО, рођен 1887, Хајловина, земљорадник Убијен од четника у Хајловини, фебруара 1943.
60. БЕШЛАГИЋ Е. ИЗА, рођена 1939, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
61. БЕШЛАГИЋ Д. МУХАРЕМ, рођен 1880, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
62. БЕШЛАГИЋ Е. ФАТИМА, рођена 1937, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
63. БЕШЛАГИЋ X. НУРА, рођена 1871, Чајниче, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
64. БЕШЛАГИЋ X. САДИКА, рођена 1870, Ранче, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
65. БЕШЛАГИЋ Д. НАФА, рођена 1919, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
66. БЕШЛАГИЋ X. ФЕРИД, рођен 1940, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
67. БЕШЛАГИЋ А. ШЕВАЛА, рођена 1910, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
68. БЕШЛАГИЋ С. БАКША, рођена 1885, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, 1942.
69. БАРАК Е. МЕДО, рођен 1925, Кржава, земљорадник. Убијен од четника у Кржави, фебруара 1943.
70. БАРАК Е. ФЕХИМ, рођен 1940, Кржава, дијете. Убијено од четника у Кржави, фебруара 1943.
71. БАРАК Е. МУЈО, рођен 1938, Кржава, дијете. Убијено од четника у Кржави, фебруара 1943.
72. БАРАК Е. ХАНКИЈА, рођена 1915, Кржава, домаћица. Убијена од четника у Кржави, фебруара 1943.
73. БАРАК М. ЕЈУБ, рођен 1922, Кржава, земљорадник. Убијен од четника у Кржави, фебруара 1943.
74. БОРИШИЋ 3. МУЛИЈА, рођена 1900, Плањско, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
75. БОРИШИЋ Р. ОМЕР, рођен 1935, Боришићи, дијете. Убијено од четника у Боришићима, фебруара 1943.
76. БОРИШИЋ Р. ЗЕМКО, рођен 1933, Боришићи, дијете. Убијено од четника у Боришићима, фебруара 1943.
77. БОРИШИЋ Р. МЕВЛА, рођена 1940, Боришићи, дијете. Убијено од четника у Боришићима, фебруара 1943.
78. БРКОВИЋ А. ИБРО, рођен 1879, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
79. БРКОВИЋ А. АВДО, рођен 1888, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
80. БРКОВИЋ АВДИЈА, рођен 1870, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
81. БУНГУР Н. СЕЛИМ, рођен 1937, Равни, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
82. БУНГУР Ш. ДЕДО, рођен 1918, Бунгури, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
83. БУНГУР С. ЗЕМА, рођена 1915, Буковица, домаћица. Убијена од четника у Буковици, фебруара 1943.
84. БУНГУР Л. ЈУСУФ, рођен 1870, Кржава, земљорадник. Стријељан од Италијана 1943.
85. БУНГУР М. ВЕЈСИЛ, рођен 1926, Бунгури, земљорадник. Убијен од четника у Бунгурима, фебруара 1943.
86. БУНГУР С. ХИЛМО, рођен 1915, Буковица, земљорадник. Убијен од четника у Пижурима, фебруара 1943.
87. БУНГУР М. ФАТИМА, рођена 1918, Кржава, домаћица. Убијена од четника код Чајнича, фебруара 1943.
88. БУНГУР X. СУЛЕЈМАН, рођен 1940, Бунгури, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
89. БУНГУР X. ЗИНЕТА, рођена 1937, Бунгури, дијете. Убијено од четника код Чајнича, фебруара 1943.
90. ВРАЊ X. МЕХМЕД, рођен 1930, Мрчићи, дијете. Убијено од четника у Мрчићима, фебруара 1943.
91. ВРАЊ X. ИЗЕТ, рођен 1936, Мрчићи, дијете. Убијено од четника у Мрчићима, фебруара 1943.
92. ВРАЊ С. ХУСО, рођен 1897, Мрчићи, земљорадник. Убијен од четника у Мрчићима, фебруара 1943.
93. ВРАЊ X. КАНА, рођена 1920, Мрчићи, домаћица. Убијена од четника у Клакорини, фебруара 1943.
94. ВРАЊ О. СЕЛИМ, рођен 1910, Мрчићи, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
95. ВРАЊ О. НУРКАН, рођен 1900, Мрчићи, земљорадник. Убијен од четника у Мрчићима, фебруара 1943.
96. ВУКАС Ш. ОМЕР, рођен 1890, Прехари, земљорадник. Убијен од четника у Буковици, фебруара 1943.
97. ВУКАС О. ЗЕМКА, рођена 1934, Прехари, дијете. Убијено од четника у Прехарима, фебруара 1943.
98. ВУКАС О. ЈАКУП, рођен 1937, Прехари, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
99. ГЕЦ А. ЗИЗА, рођена 1933, Буковица, дијете. Убијено од четника у Буковици, фебруара 1943.
100. ГЕЦ А. АЛМАСА, рођена 1936, Војнићи, дијете. Убијено од четника у Војнићима, фебруара 1943.

Mogu još da kopiram, ali čemu. Ovo je samo deo spiskova koje možete i sami naći ako se potrudite. Naravno, to vas ne interesuje jer su to četničke žrtve. Voleo bih sao da obratite pažnju koliko se dece pominje u tim izveštajima i spiskovima. Zapravo, znam da to nećete ni pogledati.

Milosave,
u drami Slom, spominje se i to. Naime ne znam da li su komunisticki autori greskom objavljivali neka kompromitujuca fakta u svom tom talasu propagande ali bilo je i toga. U Sceni kada Veselin Maslesa, razgocara s nekim pro-kumistickim ministrom koje je doveo tu delegaciju kod jednog majora koga tumaci izvrsni Mirko Bulovic (cuveni Vasiljevic iz Poslednjeg Cina). Dakle kada komunisti pocese da pricaju da je vreme brorbe za slobodu, protiv fasizma,...major ustaje i kaze "otkud kod vas komunista naprasni patriotizam kada je vas Staljin potpisao prijateljstvo sa Hitlerom"...na sta oni odgovaraju bezveznom demagogijom (kao nemamo mi s njima veze).....

Ups, ovo je bila digresija, dakle ne znam, mislio sam da znate detalje, posle sam citao i da je sam Dusan Simovic posle rata ziveo u Beogradu i umro 1962 druge godine, malo cudno za Kraljevskog ministra da ga ostave na miru komunisti da doceka starost. Pomislih mozda je Simovic bio njihov covek, ne znam.....probacu da andjem taj link gde je pisalo da je Simoviceva vlada unistila kartoteku sa imenima komunista pred nemacki napad 6 aprila.

Znam da je ovo kap u moru od svih komunistickih zlocina, u to ne sumnjam ni najmanje.

http://www.znaci.net/00001/96_4.pdf

ovo bi mogao biti odlomak iz knjige Branka Petranovica, tvrdi se da je resor unutrasnjih poslova pod vodjstvom Srdjana Budisavljevica unistavao kartoteku komunista posle 27 marta 1941 a pred nemacki napad.

Zasto bi on to radio ? Mislim ukoliko taj Budisavljevic nije bio njihov covek, onda je ovo akt velikog patriotizma, i humanizma (iako iskren da budem posle svega sta nam se desilo mozda i nije trebao to da radi,...)

mada opet i cela ta pompa oko boljsevika, ispada da ih je bilo 49% posto naroda i da im je malo falilo da legalno uzmu vlast...

No Milosave vi to dublje znate pa kao sto rekoh interesuje me vas ugao...

Gospodine, u spisku koje sam postovao pod r.b. 1 i 2 nisu muslimani nego Srbi. Ako muslimanska d(j)eca nisu važna da bi se brojala - recite, pa ću postaviti samo spiskove ubijenih i zaklanih Srba.
Inače, to što Vi radite je totalno neprimereno, neprofesionalno i naučno neutemeljeno. Zašto se ne ugledate na Vašeg istomišljenika Dinčića, pa na osnovu naučnih istraživanja pokušate da dođete do pravog spiska žrtava koje su partizani u onim smutnim vremenima streljali ili na drugi način usmrtili (možda zato što je on istoričar, a vi jel'te - niste)? Ovo što Vi radite je toliko populističko-senzacionalističko da mi zaista nije jasno kako možete da se predstavljate i izdajete za istoričara. Koju ste to metodologiju istraživanja koristili i ispoštovali? Razgovore sa "očevicima"? Usmene zapise prenošene sa kolena na koleno? Koji istoričar tako radi? Čak ni Škoro čiji su spiskovi diskutabilni, više je ispoštovao naučno-istraživačku proceduru.
Zaista mi nije jasno kako, kao neko ko se izdaje za nepristrasnog istraživača, možete u Vaše spiskove da uvrstite izjave tipa: "Причало се да је пре убиства наг убачен у казан са врелом водом!", "Јако поштен човек.", " Пре злочина, у аранђеловачкој ОЗН-и ознаши су на њу пуштали вучјака ради блудних радњи - о чему је касније често причао Јова Миливојевић."...
To su neproverljive izjave usmerene na senzacinalizam i izazivanje gnušanja i mržnje. Jednom sam Vam već obećao da ću Vam u lice reći šta mislim o Vašem radu, ali nikako da se sretnemo (verovatno se ne krećemo u istim krugvima i ne učestvujemo na istim skupovima).
Ako ne poštujete moj stav i mišljenje, u šta uopšte ne sumnjam, pogledajte malo primere pozitivne prakse u spisku Baneta Jevtića koji ste i sami citirali (brojevi od 522-570). U njemu nema neprimerenih i ličnih kvalifikacija nego su činjenično navedene: zarobljen, ubijen, streljan...

Uostalom, u Vašem spisku (poslednjem) od 70 osoba bar njih 48 neosporno je pripadalo četničkom/ravnogorskom pokretu i aktivno učestvovalo u akcijama protiv partizana. Naravno da ne opravdavam ubijanje bez suda po prekom postupku, ali mi zaista iz moralnog i etičkog ugla nije jasno kako možete da na spiskove četničkih žrtava samo kažete "Ja sam pisao o tome"? Pa u spiskovima koje sam postavio od 340 osoba bar 95 su deca od 1 - 14 godina starosti!
Zaista, vrednosni, moralni i etički sudovi nam se veoma razlikuju.
Previše.

*cuo sam*..*culi smo*..to, kao da Miloslav sam sebi postavlja pitanja, a onda sam daje odgovore..*iz pouzdanih izvora*, hm,hmm gubitnika, koji nemogu da svedoce, jer su jednostavno begali po strnjikama od partizana, bes te noge,, bili ubijeni...Maslesa se utopio u nabujaloj Sutjesci.
Amerikanci su zarobili,nemacke filmove borbe na Sutjesci, *to su one borbe koje se nisu dogodile*, ali nazvanicne zahteve nisu hteli da daju.

Током четврте и пете непријатељске офанзиви био је с групом дивизија НОВЈ које су водиле борбе на Неретви и Сутјесци. Погинуо је 14. јула 1943. године приликом покушаја пробоја непријатељског обруча на Сутјесци.

Одлуком Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Примерено овој теми било би да наведете списак ликвидираних од четника у КГ округу.
Ово друго што пишете личи ми на спамовање.
Бане је један од извора које користим, а за Аранђеловац главни извор су истраживања Рдета Главаша (што сам навеу у списку). Он живи тамо и проверио је те драстичне случајеве. Моја архивска истраживања ''сударила'' су се више пута са његовим теренским истраживањима. У сваком од тих случајева документ је потврдио да је особа заиста ликвидирана.
Иначе тих, да тако кажем, драстичних случајева, било је много више него што је наведено у овом списку. То што државна комисија користи термин ''стрељани'' - то је на жалост у великом броју случајева само улепшавање стварности.

Vi zaista ne možete govoriti šta bi bilo primereno a šta ne, jer je ustvari potpuno neprimereno da moje navođenje četničkih žrtava proglašavate za spamovanje. Još jednom ću Vas upozoriti na činjenicu da su četnici ubijali i klali decu u velikom broju što se može videti iz spiska koji sam postavio (i to samo do slova K, a i odnosi se samo na jednu manju teritoriju). Vaš komentar na to je da se tih 8000 (bilo ih je naravno više) muslimana (bar trećina dece, a skoro polovina žena) ne može porediti sa ubistvima počinjenim od strane muslimana i Hrvata. Onda u sledećoj rečenici upućujete pitanje o prihvatanju NOB-a kao zločinačkog udruženja. Pa kakve to ima veze, molim Vas? Ili namerno spinujete ili je Vaša sposobnost zaključivanja i percepcije stvarnosti veoma upitna. NISU partizani ubijali i klali decu i nedonoščad. To su činile ustaše, muslimani, četnici svih "provincijencija", Bugari, balisti.
Partizani - ne.
Italijani - ne.
Nemci - ne.
Možda je i bilo pojedinačnih slučajeva, ali oni niukom slučaju nisu bili pravilo i sistemsko opredeljenje. Pa zar moram i Vama da iznosim činjenicu da je i sam Mihailović od svojih jedinica zahtevao prestanak klanja. Znate Vi za taj podatak sigurno, ali ga namerno prenebregavate, naivno misleći da ovaj blog čitaju samo vaši istomišljenici. Kako vidite - varate se. Nemojte mi samo govoriti da su ti zločini bili kažnjeni od strane legalista četnika. Nisu naravno. Znam samo za dva slučaja kada su koljači bili kažnjeni. Pa ni za klanje u Vraniću niko nije odgovarao. A da naravno, sada sam se setio da Vi Vranić proglašavate za humanitarnu osvetu emocionalno pogođenih četnika zbog ubistva ranjenih saboraca. To tvrdite Vi i još ko?
Zaista mi je već dosta Vašeg narcisoizma koji odiše ovim blogom. Predstavljate se kao znalac ljudima koji su u najboljem slučaju usmereni istoričarski amateri ili novinari željni senzacija. U stručnim krugovima Vaše metode i zaključci nemaju vrednost koju očekujete što i sami znate. To se naravno odnosi i na odnos sa pojedinim pročetničkim istoričarima sa kojima ste u stručnom (ili nekom drugom) sukobu.

Zato, Vi samo pišite a ja ću odgovarati i pokušati ogoliti besramnu glorifikaciju četništva na uštrb minimizacije partizanskog pokreta.

Još nešto. Kažete "...за Аранђеловац главни извор су истраживања Рдета Главаша (што сам навеу у списку). Он живи тамо и проверио је те драстичне случајеве. Моја архивска истраживања ''сударила'' су се више пута са његовим теренским истраживањима."
Vi se to šalite? U kojoj je to arhivskoj građi navedeno ono što Vi tvrdite. Kako tamo nema ni pomena o tome da je neko "podvođen vučjaku radi bludnih radnji", da je neko "dobar čovek", niti je pisano o tome da je neko "živ kuvan" mogu da zaključim da ste se oslonili samo na izjave i priče koje je pomenuti gospodin sakupio veoma upitnim metodama. Pa zar je to manir jednog istoričara? Koliko je izvora potrebno da bi se za neku informaciju pretpostavilo da je istinita? Hajde, znate to. Pa to se uči još na prvoj godini fakulteta.
Zbog svega ovoga - snizite taj patronatski ton. Vaš rad i stremljenja poznajem veoma dobro. Na žalost i na sreću.

Autori »Pomenika« za svakog poginulog četnika kažu dvije ključne neistine: da su se oni priključili četnicima »zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom«, odnosno zbog ubistava i »bacanja u jame nevinih ljudi«. Kakva laž! A koliko su tek četnici napravili gnusnih zločina, pa nikome iz njihovih redova nije ni padalo na pamet da zbog toga napusti kvinsliški pokret! A što se tiče tvrđenja da su to činili »zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom« odgovor je jednostavan: najveći broj četnika je tokom rata prešao u jedinice NOP, pa su neki činili njegovu rukovodeću okosnicu i u ratu i poslije rata. Dobar primjer za to su i neki autori »Pomenika«.
Prema autorima »Pomenika« ispada da nikad ne bi ni došlo do pojave četništva, u cijeloj Jugoslaviji, da nijesu komunisti u Jelenačkoj opštini počinili nekoliko ubistava, što je čista besmislica koja može da posluži samo efemernim političkim ciljevima, tj. da bude prihvaćena od neukih i primitivnih ljudi.
Da prvo počnemo od komunista. Od 13-julskog ustanka i oslobođenja Danilovgradskog sreza od okupatora, pa do njegove ponovne opsade, poslije velike kontraofanzive okupatorske vojske u januaru i februaru 1942. godine, gotovo svi budući četnici veoma uspješno su ratovali u sastavu partizanskih jedinica, tj. u organizaciji i pod rukovodstvom KPJ. Tako je to bilo, iako su već tada, u oktobru 1941. i dalje, četnici majora Lašića i Pavla Đurišića, u sastavu okupatorske vojske činili pogrome nad oslobodilačkom vojskom i nedužnim građanima.
Zar u bici na Pljevljima, decembra 1941, nije učestvovao znatan broj budućih četnika, boreći se rame uz rame sa komunistima? Jeste. Pa i otac autora »Pomenika«, Drago V. Lakić, učestvovao je u toj bici. Prema kazivanju Đura Čagorovića, komesara bataljona odreda »Bijeli Pavle«, Lakić je na Pljevljima bio među najboljim junacima. U toj bici učestvovali su i Jovo Lazarev Jovović i sin mu Blagoje, iz Kosića, i mnogi drugi koji su se, poslije prelaska Baja Stanišića kod okupatora, opredijelili za njegovu stranu. I Bajo Stanišić je bio član Glavnoga štaba partizanskih odreda za Crnu Goru i Boku.
Za cijelo ovo vrijeme komandant Jelenačkog partizanskog bataljona bio je oficir Ivan Minić, koji je komandovao svojim bataljonom u odbrani Taraša, 4. februara 1942. godine (Minić je daljnji ujak autora »Pomenika« Sava D. Lakića). Odmah poslije bitke na Tarašu i »neuspjeha« njegovog bataljona, Minić je odbjegao u jedinice Pavla Đurišića, slijedeći ga do kraja rata. Ako Savo D. Lakić tvrdi da su partizani u Jelenačkoj opštini poubijali i bacili u jame 64 rodoljuba, zašto već tada nije zapitao svoga ujaka Ivana Minića, tadašnjeg glavnokomandujućeg oficira Jelenačke opštine – koliko je (i zašto) njegov bataljon poubijao ljudi?
Zašto su se četnici Ivana Minića sklonili kod Pavla Đurišića, tek treba razjasniti.
U odbrani Taraša, februara 1942, u sastavu Brajovićke partizanske čete učestvovali su i petorica Jovovića, koje su partizani, poslije odmetanja Baja Stanišića, poubijali kod njihovih kuća ili ih bacili u jame.
U toku NOB-a priključiće se partizanskim jedinicama brojni četnici iz Danilovgradskog sreza i čitave Crne Gore. Kakva je, dakle, izmišljotina autora »Pomenika« da četnici nijesu htjeli da ratuju u partizanima zbog neslaganja sa komunističkom ideologijom?!
Autori »Pomenika« su izmislili mnoge likvidacije ljudi, koje su partizani poubijali i bacili u jame u Danilovgradskom srezu. Po njima, valjda, oslobodilačka vojska je trebala da se prepusti petoj koloni da ih ona predaje okupatoru, koji bi ih ubijao i deportovao u logore i gasne komore. Partizanske jedinice su se, međutim, odlučno suprotstavile okupatoru i njegovim slugama i u toj borbi zadobile svjetsku slavu.

као што не сумњам да и многи од нас овде, да је неучтиво, увредљиво у најмању руку, да се говори о којој било жртви по имену, кријући се иза лажним именом и симболом. Овака пракса служи неправди према наведеним жртвама у питању.

Предлажем, када се говори о таквим осетљивим стварима, да то урадимо као људи, у нашим правим именима, како би показали част и поштовање према тим жртвама у питању.

za pocetak to je spisak iz Sumarica, logisticka podrska izvodjenja iz topovskih supa i utovarna manipulacija u kamione..
.................................................................
Преузимајући команду Групе
јуришних корпуса, ЈТукачевић је објавио формирање нове четничке ор-
ганизације која је требало да се ангажује на страни савезника када се
искрцају на далматинску обалу и тим ангажовањем стекне статус неза-
висне антифашистичке организације и равноправно стане уз раме са
народноослободилачким покретом. Та нова четничка организација наз-
вана је Независна група националног отпора југословенске војске у отаџ-
бини или, краће. Независна група националног отпора. До ишчекиваног
искрцавања савезника требало је све учинити да се у Херцеговини и
приобалном јадранском подручју разбију јединице НОВЈ, што је значило
да разбију јединице 29. ударне дивизије. Имајући то у виду Дража је
наређивао:
»Мобилишите све снаге Херцеговине и наставите свим силама да
тучете 29. дивизију која је сада усамљена. Врло је важно да што пре
разбијете 29. дивизију. Наш став је непромењен. . . Запамтите, глав-
но је тући комунисте и то код вас у првом реду 29. дивизију, пона-
вљам 29. дивизију треба што пре разбити и уништити. . .«168

razumeo, ovo su Kragujevcani u Beogrdu, *protestiraju8 zbog odlaska komunista..?

http://www.mondo.rs/v2/view_photo.php?id=536963

U redu gospodine Dušane N. Ivančeviću, zaključili ste da me nije briga za žrtve, da se ne držim dostojanstveno prema svom imenu i da sam čovek bez časti. Da li to poništava činjenice koje sam naveo o četničkim žrtvama, o naredbama Mihailovića za prestanak masakra, o Samardžićevoj krajnje diskutabilnoj metodologiji prikupljanja podataka i sastavljanju spiskova...? Ti podaci neće nestati čak i da sam ja zaista tako nečasna osoba kakvom me predstavljate.
Uostalom, nisam primetio da ste insistirali na iznošenju imena kada su pročetnički anonimni komentatori pisali po blogu. Zašto to sada činite? Zato što ne možete ništa da odgovorite na napred iznete podatke pa morate na neki način da me diskreditujete?

Nemojte se Vi brinuti za moje ime i prezime. Ono nešto znači tamo gde treba.

____________
Da odgovorim i g. Samardžiću.
Šta predstavlja termin "državni istoričari" koji često upotrebljavate? Da pišem za državu? Zar za ovu državu koja je dogovorom između političkih partnera proglasila da su izjednačena prava četnika i partizana zbog efemernih političkih razloga? To je nonses. Ili sam možda "državni istoričar" zbog toga što sam na platnom spisku države. Onda su i svi oni koji su na državnom budžetu "državni kustosi", "državni profesori", "državni lekari"...
Zapravo, ako sam ja "državni", Vi onda možete biti samo "privatni". Ne postoji treća opcija. Zar i Vi ne stičete sredstva za život tako što Vas neko plaća (ne u pežorativnom smislu) za Vaše produkte rada? Ne živite, nadam se, od vazduha.
Duboka je istina da ova država (čitaj: političari) čini sve da partizanski pokret marginalizuje i da uzdigne pokret sa nacionalnim predznakom. Zbog toga o sebi nikako ne mogu razmišljati kao o državnom istoričaru. Vi naprotiv imate mnogo više razloga da se tako nazovete jer su Vaši ciljevi u mnogo većem saglasju sa trenutnim političkim modnim trendovima.

као "Саша"). Сам се представљаш, ја с'тиме немам ништа. Кријеш се, а очекиваш озбиљан и отворен одговор на питања? Кад будеш озбиљан онда можемо причати.

П.С. Овде нико са српске, односно четничке стране, који се воде под псеудомином није злонамерно узима жртве у полемици као што су такозвани "С" и "Луне".

Poredjenje g.Miloslava drzavnih bolnica i privatnih sa "drzavnom" istorijom i "privatnom" (!?) je kao kada bi neko u restoranu narucio samo tortu i kisele krastavce pa poceo da jede naizmenicno zalogaj torte pa zalogaj kiselih krastavaca i onda stao da poredi ukus jednog i drugog!
Hej, covece, jesi li ti sves'an sta pricas!?
Da li to znaci da svaka grupa, svako udruzenje gradjana i raznih NVO, svaki "Miloslav" u ovoj Srbiji, treba da izmislja i forsira neku "svoju" tj. "privatnu" istoriju, pa kako se kome svidja tako i da pise!!?
Cuj, "kvalitetnija" je "privatna" istorija!!!???
Boze me sacuvaj i sakloni!

ovoliko ili onoliko, cetnicka banda je pobedjena i ponovo dize glavu,taj tumor je bio onoliki koliki je bio, i on je odstranjen..sada izgleda, trazi malo *hemo terapije8, pa muva drogu im slicno, a stari borbeni poklic protiv komunista je na snazi, i ne samo to, svi koji nece da saviju siju, proglasavaju se komunistima i bljuju i pljuju...ali, ipak se okrece, Srbija pocinje sa zabranama stetocinskih i fasistickih organizacija,tradicionalnih izdajnockih legla i korisnika,,,*americke socijalne zastite*, patriotizmi vredni oko 600-820 dolara..??

Svaka cast!

Gospodine koji se predstavljate kao "Felix", krajnje je cinično i sramotno ono što ste napisali a odnosi se na to kako je, navodno, režim Slobodana Miloševića (RTS) koristio pogibiju male Milice Rakić u propagandne svrhe! Gde će vam duša? Kako imate srca da pogibiju nedužnog deteta koristite za posthumni obračun sa Miloševićem, bez obzira koliko ga mrzite??? Prvo, njena smrt je sama po sebi najgora osuda NATO fašista, a po vama je, izgleda, RTS trebalo da o tome ne govori i ne prikazuje zločin??? Tobož, da ne bi Sloba sebi stvarao propagandu! Drugo, kada pominjete klanja u WW2, muslimana, Vranić itd., vi vidite samo njih, iako nije da nije bilo odmetnutih četnika, raznih bandi pa i osvete nad muslimanskim življem. Ali, pitam Vas, da li znate šta je tome prethodilo i kakvi zločini muslimana-dojučerašnjih "dobrih komšija" nad Srbima? Stravični. A to se od strane muslimana ponovilo i u ratu 90-tih, i opet se vidi i govori samo o krivici i zločinima Srba. A ni jedan rat se još nije vodio a da obe strane (ili više njih), nisu činile zločine. Stvar je samo pobednika kako će to da prikaže. (Istoriju piše pobednik). Prema tome, toj istoriju kako su je prikazali komunisti posle rata treba prići krajnje oprezno i ne verovati joj. Imao sam priliku ovih dana da vidim kod jednog kolekcionara pravu koljačku kamu iz Drugog svetskog rata. Reći ćete - pa šta? Da, ali partizansku! Zvezda petokraka, s jedne strane urezano "smrt fašizmu", a s druge "sloboda narodu". Da li je ta kama služila za seckanje krompira, šta mislite?

G. Miodraže, niukom slučaju ne idealizujem partizane. Žao mi je što moje komentare tako doživljavate. Nikada nisam rekao da partizani nisu činili zločine. Postojala su "pasja groblja", ljudi su likvidirani po prekom postupku. Ja to bar mogu da kažem, a ne da tvrdim da su to činili četnici preobučeni u partizane. Niste videli naređenja Mihailovića koje sam postavio? Mislite li da su falsifikati? Ne, nisu. O njima su pisali i neki pročetnički istoričari, pa im je to od nekih drugih "istoričara" bilo zamereno.
____________

G. Samardžiću još uvek mi niste odgovorili kada i gde sam rekao da su "četnici poubijali mnogo više ljudi u Šumadiji, odnosno KG okrugu".
Mislite li da je dovoljno da izreknete neistinu a da bih ja trebao da pređem preko nje ćutke?

Ne volim ovde da se oglašavam jer slepima ne vredi pokazivati niti gluvima govoriti.
Ali ti ga pretera čoveče! U svojoj iracionalnoj mržnji prema komunistim si u stanju da prihvatiš i najveću glupost, i onda je još i javno prezentiraš drugima, kao bitan argument.
Jel znaš ti šta je 100.000 ljudi? Jel znaš ti koliko je to čoveče? I zar stvarno misliš da bi masakr 100.000 ljudi prošao nezapaženo, pa bili to i fašisti i folksdojčeri?
A o pričama o maskiranim četnicima i ostalo neću ni da počinjem...
Odrasti čoveče pa dodji da pričaš sa čikama!

sa izuzetkom Beograda, a ni tu nisi u pravu, pitanje bi bilo..*tko vam je dal po usima* u drugim delovima YU...? Cut bre svapski basibozuku !!

Луне ако си способан...и ти знаш да ја знам да ниси.

Само ми лепо наведи све те борбе што су КОМУНИСТИ ткз ПАРТИЗАНИ имали са Немцима од 1941-1945.

Само дај -
Битка са датум
Колико је трајала
Географичка Локације
Број Партизанске жртве
Број Немачке жртве
Број Заробљене

Да лепо то скромно насликаш за твоје омилене читалаца.

Na zalost, g.Petre, sasvim ste u pravu. Zapitah se zbog cega je to sve bas tako, tragicno, bedno, tuzno, jadno... Zapitah se zbog cega Srbe kao naciju prati ta zla kob izdajnistva i razjedinjenosti kroz dug istorijski period.
I, dodjoh do tuznog zakljucka da smo mi Srbi platili preveliku istorijsku cenu OPSTANKA na ovim prostorima!
Kad to kazem mislim pre svega na cinjenicu da je genetski najbolji deo naseg naroda izginuo u herojskoj odbrani od raznih neprijatelja i zlotvora koji su kidisali na nas srpski narod kroz jako dug vremenski period.Istinski heroji su ginuli i izginuli, a kukavice, strasljivci, plasljivci, razni poltroni, guzicari, kokosari, jajare, secikese, sitni lopovi, svinjari, prostaci, lazovi, glupaci, zlikovci, banditi, bezobraznici, zatucani pokvarenjaci, povodljivi krembili, alavi skotovi, nevernici, izdajnici, razbojnici, ubice... su se mnozili, mnozili i namnozili!
To je primer PRISILNE NEGATIVNE SELEKCIJE jednog naroda kakav se retko javlja u svetskoj istoriji!
Danas, sta imamo? Bolje da ne kazem, jer mi necete propustiti komentar [ cast izuzecima kojih je mozda 5% od ukupne populacije]. Ali, to danas, POTOMCI su onih gore nabrojanih! Ko shvata - shvata, a ko ne, nece nikada ni shvatiti!
Himna bi mozda zato trebalo da se zove "Boze spasi nas" umesto "Boze pravde"!

Gospodo Cetnici,

odgovorite ko je vise ubio neprijateljske zive sile. Vi ili Partizani.
Mozda je to razlog zasto su Partizani podrzani i od Amerikanaca, Engleza i Rusa
U ime nase dece i nasih potomaka, zaboravimo ko je ko bio nekada i okrenimo se buducnosti.

Gospodo Cetnici,

odgovorite ko je vise ubio neprijateljske zive sile. Vi ili Partizani.
Mozda je to razlog zasto su Partizani podrzani i od Amerikanaca, Engleza i Rusa
U ime nase dece i nasih potomaka, zaboravimo ko je ko bio nekada i okrenimo se buducnosti.

http://www.kps.rs/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=40&Itemid=45

nepostovanja palih boraca i zrtava koje su izazvali nemci i domaci izdajnici !!
.................................................................
Koliko je onda Drugi svjetski rat odnio žrtava u Jugoslaviji, jer i o tome kruže razne brojke?
- Tu se mnogi ponašaju kao paša iz Andrićeve «Travničke hronike» koji, kad se vraća iz borbe s Crnogorcima, šalje telala da kroz Travnik viče koliko je poginulo Crnogoraca. A kad netko od okupljenih pita da koliko je poginulo naših, paša kaže: «E, to govori onaj na Cetinju». Manipulacije žrtvama, a naročito u ratnim operacijama, omogućene su i izostankom jedinstvene metodologije, što je dovelo do različitih rezultata. Vučković, čiji je rad koristila Kardeljeva delegacija na Pariskoj koferenciji, došao je do milion i 700 hiljada žrtava, s tim da je tu uračunao i demografske gubitke, ali ne i poginule na sremskom frontu niti u završnim operacijama, jer tada nije imao tih podataka. Vogelnik, koji je tada bio direktor Zavoda za statistiku, došao je s demografskim gubicima do brojke od dva miliona i 150 hiljada žrtava. U stručnim krugovima ocjenjuje se da su Žerjavić i Kočović bili najbliže istini o žrtvama rata iako su, kad su prezentirali svoje radove, rekli da ne garantiraju stopostotnu točnost. Uostalom, u svojim procjenama broja žrtava mnogi su kao žrtve uzimali i ranjene, a to je visok postotak, jer se zna da su partizani imali 305 hiljada mrtvih, a 480 hiljada ranjenih. S druge strane, mnogi nisu uračunavali gubitke kod neprijatelja što također doprinosi (ne)točnosti ukupnih procjena.

Ne čitajući sva imena dozvolite mi uopštenu primedbu. Buržoazija je u poslednja četiri veka u manjim ili većim osvajačkim ratovima skrivila smrt oko 200 miliona ljudi a više od 600 miliona je ranjeno, trajno obogaljeno ili na ovaj ili onaj način postalo žrtvom buržoazije. Svojim, istina malim, učešćem u ovom beščašću doprineli su i takozvani komunisti posle oslobođenja. Ne želim da ovim svojim komentarom nikoga povredim. Osuđujem svako bezzakonje.

Gospodine Felix, moj naslov je "Tito i Sloba", iz jednostavnog razloga što su se pojavili tim redosledom. Razumeo sam ja dobro vašu želju da (zlo)upotrebite pogibiju male Milice Rakić da bi još jednom posthumno istresli emotivni otrov na Slobodana Miloševića i njegov "režim". Nemojte se sada prikrivati. Vi spadate u one kojima i danas Sloba nedostaje kao "dežurni krivac", i verovatno smatrate da je upravo on taj krivac za smrt Milice Rakić? A ne NATO. To se vidi iz vaših napisanih nebuloza nastalih u pokušaju da dovedete u vezu Slobu i Tita i kažete da bi se "vratili u 1944." da je Milošević ostao na vlasti. E, pa da Vam kažem, nikada nisam podržavao Slobodana Miloševića, niti sam emotivno vezan za njegov "lik i delo", ali neke stvari su neporecive. Koliko god da je grešio, Sloba zaslužuje da bude realno sagledan i ocenjen. Za razliku od Tita, Vi ste verovatno već zaboravili, Sloba je prvi uveo višepartijski sistem i Srbija ga je prva u SFRJ imala, pre i od tako prozapadno "naprednih" Slovenije i Hrvatske. Pošto Srbija na čelu sa Slobom više nije htela da bude ekonomska kolonija Slovenije i Hrvatske ("paraćinsko staklo plus negotinsko grožđe jednako je slovenačko vino za izvoz"!), onda im, Slovencima i Hrvatima, nije preostalo ništa drugo nego da nakon uvođenja embarga na slovenačku robu od strane Srbije, proglase nezavisnost, Srbiju uvuku u rat i okrive je za njega, a nije im ni smetalo da je nazivaju "poslednjim bastionom komunizma na Balkanu", iako je prva uvela višepartijski sistem. Plan je bio odlično smišljen - Tuđman je 1992. kod spomenika banu u govoru za Božić rekao: Mi smo mogli izbeći rat da smo hteli, ali nismo hteli! Dakle, uz pomoć zapadnih saveznika trebalo je optužiti Srbiju za sve, baciti je na kolena, nakon toga "demokratizovati" (5.oktobar!), i onda je ekonomski zajašiti, što se i ostvarilo! Uz blagoslov naše "države" naša proizvodnja i privreda su uništeni, ono što nam treba kupujemo sve više od Slovenije i Hrvatske, a šta mislite kome bi oni prodavali svoje proizvode da nije nas? Da ne bi možda izvozili Nemačkoj, Americi ili Engleskoj! E, i u tome je razlika između Tita i Slobe - Titov koncept je bio baš ovaj koji se sada ostvaruje, tada je to bilo formulisano u floskuli: "Što slabija Srbija, to jača Jugoslavija" - poznata Vam je, zar ne? - a Sloba na žalost nije uspeo da Srbiju izvuče iz te zamke, tog "bratskog zagrljaja". Zato nam je danas ovako kako nam je. Da se vratim na Milicu Rakić na kraju, shvatam da ste puni petooktobarske mržnje prema Slobi, ali još jednom ponavljam, imajte meru i ne zloupotrebljavajte nesrećno dete da bi se obračunavali sa njim!

cetnici i njihove *komisije*, uvaljuju cetnicke pokolje komunistima, ali..hm,hmm *sve ce doci na svoje mesto*, cekamo, zvanicni *tisak*.
..............................................................
Овде би ваљало поменути и Руски заштитни Корпус, који није директно био потчињен влади генерала Недића, али је активно учествовао у антипартизанским дејствима у Србији, и који је заједно са СДК и СДС бранио народ од комунистичког терора.

Униформа артиљеријског поручника Руског Заштитног Корпуса 1942. године После краjа Грађанског рата у Русији, 1920. године 30.000 воjника Руске Воjске генерала Врангела и 130.000 цивила емигрирали су са Крима (Јужна Русија). Најпре су допутовали у Турску. Тамо су се задржали две године, до 1922. године када се један део преселило у Бугарску, док се већина белих Руса преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) се највише допала емигрантима, због тога што је југословенски краљ Александр Први Карађорђевић био питомац Руског Пажеског Корпуса, а српски Патријарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Генерал Врангел jе рекао: "Само нам је Краљевина С.Х.С. пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџиjа…". У Краљевину Југославију се превесело око 40.000 Руса.Овде су бели емигранти почели са стварањем своjих друштвених и просветних организациjа: руско-српску мушку гимназиjу, два руска кадетска корпуса... Генерал Врангел је 1924. године створио "Руски Општи Воjни Савез" ("РОВС"), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руских професора је предавало на свим Универзитетима Краљевине Југславије. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи.

Током немачке агресиjе на Jугославиjу (априла 1941. године) пуно емиграната је било спремно да ратује против Немаца. По окончању априлског рата Jугославиjа jе била подељена између окупаторсних држава.У Србиjи jе била стварена Влада са генералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора.Краjем 1941. године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа био је створен Српски Добровољачки Корпус.

У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руске емигранате (убили су око 250 Руса). Почетком jула комунисти су стварали "Ужичку републику". Генерал Скородумов обратио се Немацима. Он jе молио да се допусти Русима да стваре руски воjни одред за одбрану од комуниста. Руски одреди морали су бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Хитлеру. Такође je захтевано да се после стварања Корпуса он мора послати на Источни фронт. Али оваj захтев Немци нису извршили. Спочетка немачке власти (начелник штаба команданте окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана стигла je наредба из Берлина да се забране све националне воjске формиране у Србиjи. Скородумов je био затворен. Командант Корпуса je постао руски генерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачкој Војсци генерала Дењикина) Назив "Руски Корпус" je био промењен у "Руска Одбрамбена Група" (1942. - Руски Одбрамбени Корпус, а 1944. - Руски Корпус). Тако je у мукама био стваран Руски Корпус.

Формирање Корпуса је обављено у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 људи) био је састављен у септембру/октобру 1941. године.Пук је био обучен у руске униформе. А у новембру пук je ратовао са партизанима близу Лознице. После слома "Ужичке републике" пук je остао у Западноj Србиjи где је бранио српско становништво и саобраћајне путеве. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додељен 65. корпусу Вермахта (командант - генерал Фелбер). Током jeсени и зиме 1941. године је био стварен Други пук.

У корпусу су углавном служили бивши официри, војници и козаци Руске војске генерала-лајтнанта П. Н. Врангела.Око 10% је чинио подмладак рођен ван Русије или они који су напустили отаџбину као деца, Добровољци су долазили из руских емигрантских колонија у Бугарској, Немачкој, Пољској, Француској, Грчкој, Италији, Румунији и из неких других земаља. Укупно, током целог рата, у Руском корпусу је служило више од 17.000 људи.

Војници Првог пука Руског Заштитног Корпуса одмарају се после борбе у Бањи Ковиљачи.На себи су имали шињеле Југословенске Војске и чешке шлемове М1932Крајем новембра Руска група је имала већ 6.000 војника и официра, а 30. новембра је добила назив Руски корпус и била укључена у немачки вермахт. Руски корпус је био наоружан пољским топовима калибра 75 mm, са антитенковским топовима калибра 37 mm, са минобацачима, крупнокалибарским митраљезима и пушкомитраљезима. Корпус је користио Правило службе Руске Царске војске, Црвене армије и немачког вермахта. Официрски кадар је био углавном млад, а официрски подмладак се припремао у Првом Руском кадетском корпусу „Велики књаз Константин Константинович". На почетку рата војници и официри су носили маскирне мундире, али почетком 1942. године, због несташице тканине маскирне боје, добили су тамно-браон униформе. Крајем 1944. и у 1945. години, због разумљивих разлога, војници Руског корпуса носили су различите униформе. Војници и официри су носили еполете, које су означавали њихов поспедњи чин у Царској руској војсци, али фактичко звање је било означено на реверу. На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.

Апсолутна већина војника и официра Корпуса хтела је да се пребаци на Источни фронт и да ратује тамо „за ослобођеље Русије од црвеног ропства." Али немачка команда је одуговлачивала тај одлазак (с намером да га никад не изврши) и оставила је Руски корпус у Србији. Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана. Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне. Јединице Руског корпуса су чувале објекте и руднике и на Косову и у Рашкој. И до наших дана дуж железница на овом правцу, могу се видети понеки дебели бетонски или камени бункери, из којих су војници Руског корпуса бранили комуникације од напада партизана.

Генерал Б.А. СтејфонРуски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.

Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе "Jужна Украjина" су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.

У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се Генерал Бредов, комадант 3. пукаизвувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА "Е" (почетком 1945. године преименоване у "Србиjа") пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.

Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни. Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглизима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности". Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.

У Келенбергу je био створен "Савез Припадника Руског Корпуса" који постоји и дан данас. "С.П. Р.К." штампа часопис "Наши Вести". Оне и данас излазе и садрже реаговања на тренутна политичка питања. „Наше Вести" су изјављивале неповерење у политички курс Русије под вођством Јељцина. А 1999, године бивши саборци из Руског корпуса су оштро осудили НАТО агресију на СРЈ.

imas i slike, radi identifikacije !

http://www.znaci.net/00001/22_4.htm

englezima netreba nista verovati..!!!
................................................................
Као резервни потпоручник Југословенске краљевске војске, мобилизован је пред Априлски рат и у време капитулације заробљен од Немаца, и одведен у Немачку у заробљеништво. Пошто је успео да побегне из логора, крајем јула 1941. године је дошао у Лику.

Пошто су припреме за оружани устанак већ биле у пуном јеку, одмах се укључио у рад партијске организације и активно радио на непосредном покретању устанка на подручју удбинског котара. Када су почеле оружане акције, Мићун је, изабран за команданта устаничких снага које су држале положај на Горици, превоју између Крбавског и Кореничког поља.

У септембру 1941. године изабран је за команданта Штаба герилских одреда на сектору Удбине и околине, тако да је у то време командовао свим устаничким снагама у удбинском котару. Под његовом су командом, 2. септембра 1941. устаничке снаге заузеле Подлапачу. Он је командовао и делом устаничког котара, које су 25. новембра нападале Плитвице.

Пред крај 1941. године, постављен је за команданта Удбинског батаљона „Крбава“, који је тек био у формирању. Са њиме успева да одбије нападе непријатеља из Удбине на ослобођену територију и сдпречава продор Италијана од Ловинца преко Удбине ка Кореници. У пролеће 1942. године, с батаљоном „Крбава“ успешно делује против четника на подручју грачачког котара и доприноси сређивању ситуације у батаљону „Гаврило Принцип“ и грачачком котару после четничког пуча.

Крајем јуна 1942. године постављен је за команданта Другог личког партизанског одреда, а већ у другој половини августа исте године за команданта новоформиране Друге личке пролетерске бригаде. Под његовом командом, бригада напада Удбину, постиже значајне успехе у Косињу и Пазаришту, на Кордуну код Полоја, где је 17. августа 1942. заједно са Четвртом кордунашком бригадом, разбила италијански пук ојачан с 8 тенкова и добила велики ратни плен, због чега је била похваљена од Главног штаба НОВ и ПО Хрватске.

Седам дана касније, те бригаде су извојевале значајну победу заузимањем Тушиловића, када су заробиле 62 усташе, 40 жандара и 325 домобрана и заплениле велику количину ратног материјала. Значајан успх Друга личка бригада је постигла заузимањем Личког Петровог Села, 3. новембра 1942, Ваганца, Дрежника, Раковице и Слуња. Тако је Друга личка бригада захваљујући Мићуновом успешном руковођењу, постала у то време једна од најбољих партизанских бригада у Хрватској.

Пред крај 1942. године Мићун је постављен за начелника штаба Шесте личке дивизије, и на тој дужности имао доста удела у руковођењу јединицама дивизије у време Четврте непријатељске офанзиве.

Као искусног команданта, Главни штаб НОВ и ПО Хрватске поставио га је крајем марта 1943. године за команданта Штаба книнског оперативног сектора и поставио му задатак да организује тај штаб, што је он с успехом обавио. Ујесен исте године налази се на дужности заменика команданта Тринаесте приморско-горанске дивизије, а почетком 1944. је био командант Деветнаесте далматинске дивизије. Под његовом командом та дивизија је постигла значајан успех у борбама у окружењу на Туровцу и пробоју из окружења, фебруара те године.

Почетком маја 1944. године, Главни штаб НОВ и ПО Хрватске поставио га је за команданта Једанаестог хрватског корпуса. Овим корпусом успешно је командовао годину дана и постигао значајне успехе, нарочито у завршним борбама за ослобођење Лике, Хрватског приморја и Горског котара, све до 23. марта 1945. године, када је корпус расформиран.

После ослобођења Југославије обављао је високе дужности у Југословенској народној армији. Био је командант дивизије, командант позадине армије, начелник Официрске школе, начелник Војне академије и начелник Катедре за војну историју у Вишој војној академији.

Због здравствених разлога пензиониран је 1958. године, у чину генерал-потпуковника. Активно је радио у ловачким организацијама Југославије. Умро је 1. августа 1971. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.