Vuk Draskovic...??

No, u doba kad se rat događao, je li on vidio svoju šansu da iskoči kao lider?
- Teško mi je i danas pomisliti da je '84. pa '86., kada je postao predsjednik CK, već imao plan napraviti ono što je kasnije napravio. Sjećam se demonstracija 9. ožujka '91., ja sam tada već bio u Yutelu. Vlast se valjala ulicama, pokušao se rušiti komunizama... ”Kralj ulica“ Vuk Drašković je u kombinaciji s Englezima i kraljem Aleksandrom Karađorđevićem imao zadaću srušiti Miloševićev posljednji bastion komunizma. Prvog dana demonstracija vikalo se: ”Svinjo debela” protiv Mitevića i televizije, a drugog dana ”Bando crvena i Slobo Sadame.” Tada je vojska došla Miloševiću i tražila ga da se izjasni – je li s njima ili protiv njih. Odlučio se – s njima i tri dana poslije smijenio Dušana Mitevića, direktora Televizije. S Mitevićem sam bio u jako lošim, neprijateljskim odnosima. Pljuvao me preko tiska. Kad sam ga pitao što se dogodilo, kako to da su svi bili protiv njega i Slobe, a na kraju je Sloba skinuo njega, rekao mi je: ”Samo se ti naslađuj! Al' ako ne razumiješ da je sa mojom ostavkom pobijedio četnički pokret u Srbiji, onda ne znaš ništa.”

Uvaženi Brana Crnčević je za „Pečat“ izgovorio: „Sve dok je Sloba „kriv“ – Hašim je „nevin“. Biću slobodan da nastavim: Sloba će biti „kriv“, a Hašim „nevin“ – sve dok neki „Biseri“ srpske javne scene danas otvoreno dovode u pitanje nezavisnost zemlje u kojoj žive. Sloba će biti „kriv“, a Hašim „nevin“ dokle god ne stanu pred Sudiju odgovorni za njegovo kidnapovanje iz beogradskog zatvora i protivustavno izručenje Haškoj inkviziciji, samim tim, i za saučesništvo u njegovom perfidnom ubistvu. Oni koji su ga isporučili za novac koji ne postoji, niti je ikada postojao. Za fantomske milionske donacije sa Zapada, namenjene narodu Srbije, koje nikada nisu stigle (osim poneke, ali u njihove džepove). Oni koji su, navodno, želeli „demontažu starog sistema“ – a napravili demontažu sistema uopšte! Oni koji su se, prema rečima vladike Amfilohija – ispisali iz istorije!
Tek tada, kada Sudija izrekne poslednju reč šizofrenija će u Srbiji nestati. Sloba će biti nevin, a Hašim – kriv.

nas, me, stalno drzi u 1945,a misli glavom u oci 1941....nekako..hm, hmm

*Stalno i uporno se podmecu price Jugoslovenstvo..bratstvo i
jedinstvo..kao neki *razlog*..Jugoslovenstvo je bila jedna velika
ideja, nazalost nije proslo kod yu naroda, i to je proslost..a,
sadasnjost je da su *braca SrBi i Sestre SrBkinje, nasilno postali promenuli...*klasni polozaj*..
*proletarijat*..*rezervna armija rada*.*naj jeftinija radna
snaga*..*pecalbari*..*nadnicari*...na prostoru *yu komonvelta*..uz, na
neki nacin, obostranu saglasnost..*dva najveca entiteta yu*, novi
*srbsko-hrvatski poredak*...*arijevaca sa obadve strane*.*

inace radi se o zloupotrbi naziva, *socijalisticka internacionla*, da odvrati *jedno krilo desnice*..i ostavi ga da se *maja* sa komunistima, oni..vimo gde smo i sta smo...!!

*..a vrijeme rata - imala sam 16 g, svi oko mene su brujali i pljuvali Srbe... meni je to već i tada bilo bolesno, odnosno nikako nisam mogla ljude trpati u isti koš. Na seoskim zabavama su "naši" gardisti pijančevali, pucali pa i (pričalo se) silovali djevojke..... i nije mi bilo jasno kako onda ovi naši su hrabri, časni a oni bradati koljači.... :-k
Uglavnom ja sam oduvijek to posmatrala kao jedan narod.... i nisam to smjela govoriti - čak ni u kući nažalost. Kako god ....
Htjela bih ispričati samo jednu stvar - radim u austrijskoj firmi i gazda se poprilično fašistički odnosi prema nama (da ne ulazim u detalje) a redom im svi ližu guzice i ulaguju se i izdavaju jedan drugog ne bi li porasli u očima okupatora. Uglavnom fuj. Sad je ta ista firma preuzela par poslovnica u Beogradu. Otišli par ovih "mojih" dupelizaca- kontrolora/voditelja da pokaže Srbima kako i što moraju raditi jer oni jel ne znaju.... AHA! Braća Srbi pokazali im put i rekli nešto u stilu:"Marš odavde, nećete vi nama ovde da pravite reda"!
Pobjegli su usrani.
Svaka im čast.
Naravno ja i dalje mislim da smo jedan narod i trebalo bi da se držimo skupa... no ovo mi tako drago bilo, ne zato što su to Srbi Hrvatima napravili nego zato da vide KAKO SE TO RADI!
A ovi moji na prvu sve slušaju gazdu - odnosno tipa koji ga predstavlja i maltretira.
Odužila sam.....*

Након осам година складног брака, моја фирма и ја смо се развеле. Неспоразумно. Она је из ведра неба прогласила наш „венчани уговор” неважећим, а ја сам морала да се иселим.

И да се пријавим на биро за незапослене. Ето, ту почињу моји проблеми. Да су ми рекли да морам да препливам Тибар уздуж и попреко, па још и некако… али да се пријавим на биро?

Да, као прошли пут, морам да устанем у цик зоре, спремим кесу са сендвичима и кренем на пут на други део града? Додуше, тад нисам имала мог верног четвороточкаша…

Зато је овог пута све прошло много једноставније.

Устајем око 10х - јесам ли незапослена или не? - и крећем. Одустајем од сендвича, али узимам ГПС уређај. Одлазак колима на други крај Рима је као улазак у „Scary Maze Game". Некако стижем, али немам где да паркирам. Класика. Остављам кола негде на тротоару и крећем ка улазу.

Прилази ми човек средњих година, наоко из Источне Европе, и као у делиријуму, показује ми празну конзерву од рибе:

- Дај ми неки евро. Немам шта да једем!

Ја му, већ прилично изнервирана целом ситуацијом, одбрусим:

- Иди ради!

- Ја, да имам посао, не бих био овде! А завршио сам факултет!

- Ни ја, да имам посао, не бих била овде! А завршила сам факултет! И дипломирала прва у генерацији!

С гнушањем улазим у биро. Чекам. Скоро је време ручку, па сви журе да нас, незапослене, што пре скину с врата (не свог, него од бироа - толика је гужва). Стижем на ред негде око пет поподне, неколико минута пред затварање. Корпулентна госпођа у црном комплету са зифт-црном косом, црном сенком око црних очију, црног лака на ноктима и расположења у истом тону, ме позива да сендем на столицу испред ње.

- Име? Презиме? Датум и место рођења…? – почиње да укуцава моје податке у базу. – Коју стручну спрему имате?

- Ехм, ја сам инжењер шумарства за пејзажну архитектуру, – кажем добро наглашавајући сваку реч, не бих ли је из црног прешалтовала у неки пријатнији „модалитет“. – Дипломирала прва у генерацији на Шумарском факултету у Београду.

- Мислим на студије које су вам признате у Италији? – остаје она при црном.

- Ниједне.

- Онда ништа. Да ли сте били на неком усавршавању?

- Била сам годину дана прималац стипендије Републике Србије за талентоване студенте.

- Госпођо, мислила сам у Италији?

- Не.

- Онда ништа. Јесте ли завршили, бар, неки курс у Италији?

- Веб-дизајна, флеш-девелопера, припреме за штампу, цртања и сликања. Ах да, и курс CSS-а при „International Webmasters Association“. Све у Риму.

- Имате ли за то дипломе или атестате?

- Атестате. Да погађам: онда ништа?

- Ништа.

- Али, радила сам четири године као пејзажни архитекта у Србији и Италији и још девет као веб-дизајнер у Италији. Носилац сам девет награда за веб-дизајн у Италији и свету!

- Госпођо, не инсистирајте. Могу да вас заведем само као радника-чистача.

Излазим пренеражена на улицу и стављам кључ у браву од кола.

- И ово је биро за запошљавање?! – кључ улази до пола и ни макац даље.

- Она ће мени неквалификовани радник. Чистач??? – окрећем кључ лево-десно, ништа.

- Малограђанка! – одлазим са друге стране кола, гурам кључ у врата сувозача, опет ништа.

- Овако да ме третирају са скоро цетр’ес’ година! – одлазим до гепека, гурам кључ, окрећем, ништа.

- Шта ме сад и ти зезаш?! – обраћам се мом „матизу”. А онда ме одједном облива хладан зној: незапослени просјак од јутрос ми је саботирао ауто! И после „воли их, наши смо”?

- Хеј, је л’ ти то покушаваш да ми украдеш кола? – чујем иза себе старији мушки глас. – То су моја кола!

Тек тада схватам да „матиз” који покушавам да откључам није уопште мој; да нема шминке расуте по поду, цегера на задњем седишту, нити марамица за брисање шофер-шајбне. Је л' ово „Steal My Ride Game”?

Бежим колико ме ноге носе, али сувише споро де не бих чула маторог како виче за мном:

- Проклети екстракомунитари*! (теоретски, израз који се користи за имигранте из земаља које не припадају ЕУ; практично, синоним за странце – олош, лопове и преваранте – прим. аут)

Налазим своја кола и једну празну конзерву од пасуља. Одлазим кући. Сутра ме ...........

reko bi *celovek* da postoji i neka *prafoslafna al kaida*..mahali su sa njenom zastafom u egiptu, u Libiji malo teze, otimaju se za sedista u JAT ovim avionima...???

DVA „FRONTA“ KINESKE OFANZIVE
U ovom trenutku, dva su osnovna „fronta“ kineske ofanzive, gde Peking polako, ali neumitno potiskuje Moskvu, ukidajući time svojevrsne tampon zone koje razdvajaju dve ogromne države. Svoje impresivne mišiće Kinezi danas najpre pokazuju u Kazahstanu i Mongoliji, u dve retko naseljene države sa kolosalnim zalihama nafte, gasa i drugog podzemnog bogatstva. I, što je najvažnije, Kina ove dve države (u slučaju Kazahstana samo istočni deo) – praktično smatra delom svoje teritorije. A situacija na terenu to i potvrđuje.
Ne baca Kina rukavicu samo Rusiji. I sa SAD-om igra stratešku partiju u kojoj je ulog sve veći, a američke karte sve tanje. Već sada, u ekonomskom pogledu Amerikanci više zavise od Kineza, nego obrnuto. Kina, koja ima najveće devizne rezerve u svetu, garant je finansijske stabilnosti SAD-a, jer poseduje bezmalo 1.500 milijardi dolara u obveznicama američkog državnog duga, čime praktično drži u šaci američku ekonomiju. Isto tako, Kina ima ogroman trgovinski suficit u razmeni sa SAD-om i taj višak i dalje nezaustavljivo raste. A (svetska) ekonomska kriza, koja već godinama parališe američku ekonomiju, u Kini skoro da se nije ni osetila…
Dok analitičari procenjuju da je i Kini i Americi za sada korisnije da sarađuju nego da se sukobljavaju i da se ozbiljnije varnice među njima mogu očekivati tek za pet godina, dotle Peking sve jače steže omču u nekadašnjim čisto ruskim uticajnim sferama. Prvi poligon za odmeravanje snaga Rusije i Kine, ključnih partnera u Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), jeste Kazahstan. Istina, stručnjaci godinama upozoravaju da je ŠOS mnogo korisniji Pekingu nego Moskvi, jer najmnogoljudnija zemlja koristi ovu organizaciju da uz ruski pristanak – širi svoj uticaj u Centralnoj Aziji.
Ipak, drugovanjem sa Pekingom, posle decenija napetosti, Moskva je bar uspela da stvori kontratežu i svojevrsan ventil, kroz koji bi smanjivala prekomeran pritisak sa zapada. Time je stvorila novu realnost – da ruski energenti, kroz mrežu novih gasovoda i naftovoda, sada mogu da putuju i u Aziju, a Evropa mora da čini ustupke kako bi obezbedila dovoljne količine za svoje potrebe. Tako je, bar sa te strane, cilj bio ispunjen, a na Starom kontinentu Moskva je počela da stvara „energetske alijanse“ sa Nemačkom, Francuskom, Italijom… Problem na istoku, međutim, time nije rešen i sada polako stižu računi na naplatu.
Upravo ovih dana kazahstanski nesmenjivi „lider nacije“ Nursultan Nazarbajev ide u višednevnu posetu Kini. Njegov osnovni cilj je da još više ojača privrednu saradnju i da obezbedi nove povoljne kreditne tranše iz Pekinga. Jer, posle 2008, kazahstansko „privredno čudo“ puklo je poput mehura i da Kinezi nisu rado pritekli u pomoć sve bi se srušilo. Međutim, i taj „kineski MMF“ funkcioniše na sličnim principima kao i onaj u Vašingtonu.

Druže i prijatelju!
Od drugarstva do gospodstva evo gde smo stigli. U stvranju gospodstva ostali smo bez otadžbine. Od Jugoslavije i Srbije ostalo su rane i gorke uspomene. Tvorci tranzicije naše otadžbine su od naše otadžbine stvorili angloameričku rimokatoličku koloniju. Sudbina našega naroda više nije u snazi države, jer država više ne postoji. Gospodari tranzicije su razorili njene stubove, sada joj uništavaju i korene.
Mi vojnici kao stubovi države smo bili prvi na udaru gospodarima tranzicije. Poslali su nas u rat protiv paravojske drugih naroda da sa njima ratujemo, ali su nam vezali ruke i noge da ih ne pobedimo. Za neuspehe su nas na sva zvona okrivljavali, a za uspehe proglašavali heroje paravojski koje su, među nama, oni stvarali. Jedino je, za njih, bilo bitno da shvatimo, da nam je drugi narod neprijaetelj, a da su nam oni oslonac u borbi u kojoj moramo da izgubimo. Nametnuli su nam sudbinu da se kao tvorci bratstva i jedinstva tučemo sa radnicima, seljacima i poštenim komunistima drugih nacija, da se međusobno uništavamo, da trunemo po rovovima, da nestajemo. Da nas u razbijanju države, koriste i zloupotrebljavaju, a kada im zasmetamo da nas i fizički likvidiraju. Protiv nas su vodili neverovatnu medijsku kampanju. Potkopavali nas i ostavljali na cedilu a u narodu nas prikazivali izdajnicima i pored toga što smo nestajali na raznim ratištima Jugoslavije i Srbije. Oni, tvorci i gospodari tranzicije, naslednici podanika i nosioci prljave svesti, su trgovali sa gospodom iz Zagreba i drugih…, i izvršavali naređenja od Zapada na uništavanju narodne vlasti i samouprave da bi ga mogli opljačkati.
Prodali su Krajinu a nas vojnike koji smo je stvorili i odbranili su optužili da smo je izdali.
U ratu protiv imperijal-fašista i junačke odbrane Kosova. Kada su sa ulica i trogova Srbije nestale antisrpske nakaze i satrapi sa svojim destrukcijoma koje vode izdjama. Kada je zavladala igra, pesma i jedinstvo pobedničkog naroda, u tenkovima i rovovima volja i optimizam. Opet na scenu stupa anti vojnička logika koja evo mrvi Srbiju.
Za odbranu Srbije su krivi vojnici kojima se sudi. Oni ih love i prodaju, love svoje zasluge.
Srbija je vojnički demontirana. Nestala je vojska. Od skoro dve hiljade tenkova i drugih oklopnih vozila, u nekoj čudnoj policijskoj vojci, zadržano je svega deset posto. Devedeset posto je isečeno i prerađeno u Smederevu u američkoj fabrici. Kada je sečeno 570 tenkova T55, tadašnji američki ambasador je obigravao i podskakivao od sreće. To je urađeno i sa topovima i haubicama. Ratno vazduhoplovstvo i PVO više ne postoji. Što od vojske postoji to služi za propagandu i snimanje spotova. Stvara se neka policijska vojska, naime ono što je nekada tzv. kapetan Dragan, stvarao od policije, sada to, njegov vlasnik, stvara od tzv. vojske. Kažu, da je sada vojska jača nego ranije. Sa time se i sam slažem. Ona ranije nije mogla da odbrani Predsednika i režim. Pa u nju nisu imali poverenje, a od ove se to sigurno očekuje. I, ona je za taj zadatak, verujem, bolja.
Srbija je smrvljena, mrvica je sve manje, u redovima boraca tranzicije se stvara nerovoza, jata su velika, gladna su, preletanja je sve više, trajanje mora da se obezbedi, a njihov opstanak je put pod kišobran Nato pakta. To nisu jata pčela i mrava, nego jata birokrata kojima je budžet od pljačke naroda uvek mali.
Među njima nema razlike, oni piju krv ovoga naroda i dalje žele da vladaju.
Oni su nosioci prevrata i bolne tranzicije kojom su opljačkali državu i narod.
Ima ih mnogo i jedino žele da opstanu, svi su isti. Nemaju ideju i ideologiju sem volje da vladaju.
Mi vojnici imamo emocije, jer da ih nemamo nebi voleli svoju zelju i svoj narod, nebi imali ljubav… Oni nemaju emocija, evo i njihovih komentatora koji emocije nazivaju pogrdnim imenima, kukavičlukom i izdajama…
Dragi prijatelju, nama nije mesto među njima.
Narod je potezu!

i nova Homenova istorija, su u ozbiljnoj koliziji
............................................................................
I Milovan Đilas i Svetozar Vukmanović-Tempo, dva vodeća funkcionera KPJ u Beogradu, priznaju da ih je puč od 27. marta iznenadio. Tempo kazuje kako je izašao na ulicu „nešto poslije osam časova“. Nije znao o čemu se radi, ali je usput video demonstracije“. Nosili su transparente sa natpisima „Živeli saveznici“, „Živeo Kralj“ … Vidio sam slike kralja Petra II. Nijesam shvatio šta se događa; od prolaznika sam saznao da su svrgnuti namesnici i da je Kralj proglašen punoljetnim, da je obrazovana nova vlada sa generalom Dušanom Simovićem na čelu i da su u nju ušli svi šefovi političkih partija koji su ranije sačinjavali blok Udružene opozicije.Čak i Maček…“

Đilas je izdao uputstva kako će se komunisti ponašati u nastaloj situaciji: „Naše gledište je bilo da trebamo da učestvujemo u demonstracijama, i da gde god je moguće preuzmemo vođstvo. Naši govornici su dobili uputstva da puste parole: demokratizacija zemlje i naslon na Sovjetski Savez“. Đilas dalje piše: „U toku dana mi smo preuzeli vođstvo. Mi smo bili među najaktivnijim i najbolje organizovanim … Lola Ribar je govorio na Slaviji, S.V. Tempo kod Vukovog spomenika, Rade Končar, Cana Babović i Mitra (Mitrović) takođe su govorili. Komunisti su bili promukli od govorenja i vikanja“.

Komunisti su iz časa u čas menjali odnos snaga čime su na klasičan način preuzimali rukovođenje demonstracijama. Postepeno su počele da nestaju Kraljeve slike i da se pojavljuju novi transparenti; „Živelo prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom“, „Živeo Sovjetski Savez“, „Bolje grob, nego rob“… Komunisti su potpuno ovladali demonstracijama. Oko podne u demonstracijama je učestvovalo oko 50 000 građana, što je za ono vreme bio vrlo velik broj. Đilas još kaže da parola „Bolje rat nego Pakt“ nije data od Komunističkog vođstva: “Mi Komunisti nismo odobravali tu parolu, ali joj se nismo ni suprotstavljali. Radije bi, pod vođstvom Sovjetskog Saveza, izbegli rat“.

Pelević: Ne plašimo ga se!

Član Predsedništva SNS Borislav Pelević za Kurir kaže da su u stranci sigurni da će se Šešelj svim silama obrušiti na njih.
- Nikakvi dokazi ili video-kasete protiv nas ne postoje. Apsolutno se ne plašimo njegovog povratka - tvrdi Pelević, koji lično želi Šešelju da se što pre vrati u Srbiju.
Pljuvanje, pištolji i uvrede
* Šešelj ulazi u parlament 1991. pobedivši književnika Borislava Pekića, kandidata DS
* Potezao pištolj na taksiste i studente tokom demonstracija 1992.
* Učestvovao u tučama sa skupštinskim obezbeđenjem, zbog čega je iznošen iz sale
* U skupštinskoj raspravi povodom proterivanja iz Crne Gore pljunuo predsedavajućeg Radomana Božovića
* Nakon televizijskog duela na BK televiziji, njegov telohranitelj naneo teške povrede advokatu Nikoli Baroviću; Šešelj kasnije pričao da se Barović okliznuo na koru od banane
* Optužio Dragoljuba Mićunovića da je „jahao popa“
* Akt prestolonaslednika Aleksandra II, kada je poljubio zemlju pri povratku u Srbiji posle izgnanstva, nazvao „paša trave“

prote Smiljanica, prvog ministra u komunista, Jugoslavije...?
.......................................................................
Kada bi se sada po izvodu iz matične knjige "rođenih" ispisali podaci o Poljoprivrednom kombinatu "Beograd", onda bi to slikovito izgledalo ovako: rođen je 28. decembra 1945. godine, od "oca" Republike Srbije i "majke" ritske crnice".

- Sve što se rodi valja i da se ljulja - rekao je prota Milan Smiljanić, prvi posleratni ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, kada je "novorođenče" upisao u knjige pod imenom "Pančevački rit".

Vodeći proizvođač mleka

"PKB je vodeći proizvođač i prerađivač mleka u Jugoslaviji. Samo na farmama u Pančevačkom ritu gaji se 24.000 grla stoke od čega je 11.000 muznih krava. Prosečna mlečnost je 6.500 litara po grlu, a godišnja ukupna proizvodnja u preduzeću je 60 miliona litara mleka", navodi se u izveštajima iz 1994. godine, kada je generalni direktor preduzeća bio Vojislav Simanović. U mlekarskoj industriji PKB-a tada su bili pogoni u Beogradu, Kraljevu, Požarevcu, Petrovcu na Mlavi, Vršcu, Šidu, Čačku, Zelenici, Sokobanji i Kosovu Polju, proizvodilo se više od 60 raznih mlečnih proizvoda. U klaničnu industriju sa farmi ovog preduzeća usmeravano je godišnje hiljade tona kvalitetnog junećeg, svinjskog i ovčijeg mesa. Tako je bilo nekada, ali više ništa nije isto. "Imlek" je sada posebno preduzeće, izdvojeno iz PKB-a.
Tada ga je, prve posleratne godine, prota Smiljanić, kao kum blagoslovio rečima: "Dabogda se uvek peo uz brdo i proizvodio što više baštenskih proizvoda, mleka i živine i snabdevao Beograd".
Na pijace su prvi plodovi sa njiva Poljoprivrednog dobra "Pančevački rit" počeli da pristižu u jesen 1946. godine.

Na poljima i močvarama ovog dobra razvio se gigant za proizvodnju i preradu hrane Poljoprivredni kombinat "Beograd" - PKB.
Preduzeće proizvodi i prerađuje hranu za prestonicu. Od šezdesetih godina rad preduzeća se zasniva na povezanosti poljoprivredne proizvodnje, prerade, trgovine, ugostiteljstva, razvoja nauke, kao i primeni znanja u praksi. Preduzeće je vremenom postalo poznato, kako kod nas, tako i u inostranstvu.

Po rečima Miloša Bugarina, sadašnjeg generalnog direktora PKB-a, krajem sedamdesetih ovaj, za naše uslove, poslovni agro-industrijski džin, imao je u posedu 90.000 hektara korisne obradive površine i armiju od 43.000 radnika. U to vreme firma je bila teška 2.000.000.000 američkih dolara. Desetine hiljada kvadrata proizvodnih pogona i poslovnih zgrada širom Jugoslavije bilo je u posedu preduzeća.

Obozavam Te Dakovicu..