Postavlja se pitanje: odakle krenuti i šta promeniti u ženskoj košarci?!

Uspesi u mlađim selekcijama postoje a čim se pređe prag između juniorske i seniorske ekipe nastaju ogromne razlike u rezultatu, ponašanju igračica i svih u njihovom okruženju. Da li je kriv sistem u državi, sistem vrednovanja trenutnih mogućnosti i  rezultata, uticaj roditelja, rodbine, društva i menadžera  ili sama psiha igrača, već je izlizana priča koju svi već poznaju.
Ne možemo reći da nam nedostaje kvalitet u stručnom kadru, svi kažu da ga imamo, ali rezultat izostaje.
Ne možemo reći da nam fali igračkog potencijala jer veliki broj naših igračica igra u velikim i jakim klubovima gde se dobro i kvalitetno radi i gde se postižu izvanredni rezultati  ali njihova vrhunska igra u nacionalnom timu prosto izbledi.

Koji sistem planiranja, upravljanja i vođenja nacionalnog tima treba primeniti da bi se sve kockice složile i da bi se na predstojećim takmičenjima osetilo jedinstvo, požrtvovanost i sportski kolektivni duh na terenu, koji uvek donosi  rezultat vredan pomena?!

Koja je to magična šifra koja može da nam pomogne da na sledećem evropskom takmičenju ime  Srbije stoji ispred Belorusije, Grčke, Italije, Letonije, Slovačke, Turske, Češke, Litvanije i Poljske ?! Spisak jeste dug, ali iza nas su samo još tri imena. Pa zar je to naše pravo lice ženske košarke?! Trenutna situacija u ženskoj košarci vodi bledilu, zaboravu i sve većem stavljanju na margine ove prelepe kolektivne igre.

Zar nam je potrebno dve decenije da shvatimo da nam seniorska ekipa nije osvojila medalju?! Koliko je potrebno truda i rada  uložiti da bi se i naše košarkašice popele jednog lepog dana na terasu Skupštine i da se iz mase začuje: „Bravo devojke"!?!