Generacija rođena u fudbalskom vakuumu, naviknuta da se zadovolji i multi prenosima evropskih liga, žaliće što bar koju godinu konzumirala život "sporta i razonode" i osetila kvalitet lige o kojoj jugonostalgičari uporno pričaju.
Možda zvuči krajnje paradoksalno posle svega gore rečenog, ali deca rođena u pogrešeno fudbalsko vreme kroz koju deceniju moći će da stave unučiće na koleno i pričaju im o tome kako su bili svedoci stasavanja istinske zvezde - Nemanje Vidića. Bejaše to jul 2001.godine kada je mršavi Užičanin, ošišan na "opasno", zario loptu glavom u mrežu Dinama iz Bukurešta, potvrdivši pobedu Crvene zvezde u prijateljskom susretu. Oni, oslobođeni fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi sumnjičavo su vrteli glavom, a velika većina posetilaca na "Marakani" lakonski konstatovala da su crveno - beli i srpski fudbal dobili novog asa. Koliko je samo bilo istine u tim rečima jasno ilustruje i aktuleni trenutak, pošto je Nemanja Vidić postao čovek zbog koga osam miliona Srba gleda ka nebu i moli se za njegovo zdravlje. On je prosto taj tas zbog koga jezičak na fudbalskoj vagi preteže na stranu "orlova", začin koji timu Radomira Antića daje čarobnu aromu.
Kudravi Mario Kempes predvodio je 1978. selekciju Argentine do Zlatne Boginje, četiri godine kasnije Rosi je bio italijanski talisman, dok se u Meksiku pojavio "El Pibe" i simultano odigrao tango sa ostatkom planete. Srbija nije fudbalska sila, niti sme da stremi osvajanju Svetskog prvenstva, ali ovog leta u Južnoj Africi definitivno može da iznedri momka koji će pronaći svoje mesto u galeriji mundijalskih besmrtnika. Tamo se sa prostora balkanskih gudura nalaze Hadži, Stoičkov, Šuker...
 Uoči takmičenja u Južnoj Africi ne treba degustirati fraze, niti se služiti poštapalicom da je fudbal kolektivna igra. Suve činjenice govore da bez Nemanje Vidića ne treba da se ukrcavamo na put ka Rtu dobre nade i velikih očekivanja. Od 2003.godine kada je u debitantskom nastupu, pred 80 hiljada napaljenih Napolitanaca, "pojeo" iritantnog Inzagija, Nemanja Vidić je konstantno pokazivao da je satkan od unikatnih fudbalskih kvaliteta. Kao kvasac je rastao u dresovima Crvene zvezde, Spartaka i Mančester junajteda, popevši se do prvog mesta najboljih svetskih štopera. Realno, proizvod sa etiketom "Made in Uzice, verovatno je i kad spava veća mora za protivničke napadače od španskog tandema Pujol - Pike, superiornost u odnosu na Rio Ferninada pokazao je u dresu Junajteda, jedino mu je grešni Teri možda do ramena...
I još nešto, mnogo bitno, izdvaja Srbina od ostalih: uruđena misao da mora da bude pobednik, pogled gladijatora iz rimskog "Koloseuma", energija da se u 90.minutu igra do poslednjeg krampona i lakta. On svoju osećaj pripadnosti nacionalnom dresu i klubu za koji igra dokazuje mazohističkim delima. Primera radi dobar deo odlučujućeg meča sa Rumunijom odigao je krvavog nosa, u Mančesteru je posle nasrtaja Drogbe padao u nesvest, u Crvenoj zvezdi se vraćao u igru sa "pocepanom" arkadom. Može li onda neko da pomisli kako će u Nemanjinom društvu melanholično samo da odrađuje posao na takmičenju kao što je Svetsko prvenstvo, ili da zbog sopstvene sujete ugrozi interes tima? Ne, sa užičkim dijamantom koji je pokojni Zoran Žota Antonijević pronašao na terenu pored valjaonice bakra (kakva koincidencija), Srbija će teško doživeti sudbinu iz Nemačke. A upravo je tada nepredvidi fudbalski ringišpil izbacio Nemanju sa velikog takmičenja. Želje su počele da se pretvaraju u iluzije, a Holanđani i Argentinci da eksplatišu izostanak užičke stene.
Zamislite samo sa kolikim motivom će Nemanja Vidić krenuti put Južne Afrike. Osvajač brojnih individulanih i klupskih trofeja dočekaće da u 29.godini debituje na Mundijalu. Zato je posebno važno da Vidić zaduži opremu Mančester junajteda i počne da pleše na travi "Old Traforda". Tada se više niko neće sećati tajnog lečenja, odnosima sa trenerom ser Aleksom Ferugsonom, mogušnošću da karijeru nastavi u nekom od španskih velikana. Srbi će posle njegovog ovogodišnjeg debija glasno uzviknuti: "Veni, Vidi-Vidić".