Pa ipak, nikad ta simbolika nije bila jasnija - jasna poput pesnice u nos, recimo, ili poput kože nagih Ukrajinki iz organizacije „Femen" koje su svojim bradavicama očvrsnulim od hladnoće udarile pravo u sistem - nego ove zime, 2012. godine, kada su se u Davosu još jednom okupili glavari svetske ekonomije i politike.

Jer Davos je, pre no što će postati omiljeno stecište svih Kristina Lagar ovog sveta, bio mesto čuvenog sanatorijuma u koji Hans Kastorp ide da bi posetio svog rođaka Joakima Cimsena. U Davosu s početka 20. veka, kada je Tomas Man prvi put došao na ideju da napiše „Čarobni breg", takođe boravi evropska elita, obrazovana na najprestižnijim univerzitetima. Jednako visokoparna kao ova današnja. Jednako bolesna. I, što je najgore, jednako distancirana od realnog sveta („Okrutna je atmosfera tamo dole. Okrutna i nemilosrdna", reći će Hans Kastorp, kojem se nikako ne vraća među „obične").

Dobro došli u najskuplje lečilište na svetu, dočekajmo kliku sastavljenu od finansijski prijapičnih ljudi i vlada čija je jedina opsesija kako da namaknu što više novca. Ne za svoje građane, već za sebe. Ironijom sudbine, naziv ovogodišnjeg meetinga bio je „Velika transformacija", što je i naslov jedne od najpoznatijih kritika kapitalizma, iz pera Karla Polanjija, u kojem ovaj mislilac kapitalistički sistem naziva „tržišnim društvom" i predviđa da će se on pod diktaturom laissez-faira urušiti i ustupiti mesto mnogo pravednijem, socijalističkom sistemu.

Ništa od toga kao da ne zanima posetioce Foruma.

Tuberkulozna ekonomija neće naći svoj lek u Davosu, to je jasno čak i onima koji nikada nisu čuli reči Alberta Ajnštajna - da nijedan problem ne može da bude rešen istim tokom svesti koji ga je kreirao.

A ljudi koji su doveli svetsku privredu na liticu, koji su sa vrha švajcarskih Alpa zakotrljali grudvu što se pretvorila u lavinu koja jednako guta i nas na Balkanu i one preko okeana, ti finansijski teroristi na vrhu piramide finansija, ti izumitelji kleptokratije, sada sebi daju za pravo da propisuju terapiju toj istoj privredi, istu terapiju koja nije pomogla ranije. To je kao da uporno „brufenima" lečite obolelog od raka - besmisleno i iscrpljujuće, i za pacijenta i za nevoljnog lekara. A košta.

Ne zvuči li, onda, krajnje licemerno vapaj prve žene Međunarodnog monetarnog fonda - da je nezaposlenost među mladima na istorijski najvišem nivou? Ne zvuči li naopako kada ona i njeni neoliberalni čauši „zahtevaju" da se mladima otvore radna mesta, ne govoreći pritom o tome da obrazovanje treba da bude slobodno i besplatno, kako ti mladi ljudi ne bi radili u „Mekdonaldsima" ili „Fokskonovima" do kraja svog života, već našli posao koji će ih ispunjavati?

Nešto se, ipak, menja. Sve je više onih koji govore da je jedini način za oporavak privrede redistribucija bogatstva. Ne kao dosad - presipanje iz šupljih džepova Evropljana u još praznije džepove Kineza ili Indijaca, koji jedva čekaju da se dokopaju svih materijalnih sokoćala koja su im nametnuta kao ideal. Već ona istinska. Koja možda počinje sasvim banalno - pokojim protestom bradavicama, jajima ili kamenicama. Pokojim šatorom ovde, štrajkom tamo.

Eto, čak je i Mik Džeger odbio da se pojavi na večeri koju je organizovao britanski premijer Dejvid Kameron. Nije želeo frontmen „Stonsa" - iako je odavno okačio svoje mladalačke ideale o stalak za mikrofon - da bude marioneta u još jednom praznom igrokazu. A onda je lord Piter Mandelson, jedan od vodećih ljudi „neoliberalizacije" Velike Britanije i Evrope, izrekao jednu misao: „Bez obzira na ono što sam ranije govorio, više mi se ne sviđa da neki ljudi budu opasno bogatiji od nekih drugih. Sada sam mnogo više zabrinut zbog nejednakosti u svetu."

Ako je i od jednog lorda - nije loše.

Međutim, iz mnogo suštinskih razloga, ja sam izrekao nešto sasvim drugo. Nešto potpuno drugačije. Rekao sam: „Samosvest".

I ma koliko nekom to zvučalo, možda, previše egzotično ili suviše apstraktno, ja sam ubeđen da postoje situacije kada se moramo prosto odmaći korak unazad da bismo odgovorili na pitanja od sudbonosne važnosti, a ne da sipamo kao iz rukava. Opšteprihvaćeni stereotipi i refleksni „odgovori na sva pitanja" (kao da se sve stvari podrazumevaju, same po sebi) nemaju nikakav efekat, niti su zaista odgovori. Bar sve dok se ne „resetujemo" iz odavno već zatvorenog kruga mahnitog grizenja sopstvenog repa, uokrug, do besvesti. Dok se ne povratimo u stanje koje uopšte omogućava kakav-takav realni odgovor (koji u sebi ima isceliteljski smisao i proverljivu važnost pravog odgovora). Jer utrnulom nogom se ne može trčati; utrnulom rukom se ne mogu otvarati vrata, niti se može pisati ili prihvatiti tuđi stisak šake (bez bolne grimase); a utrnulim bićem se ne možemo pokrenuti iz „zamrznutog vremena" uvek istih, za nas ovakve - nerešivih problema i iskušenja.

Jer kada nestanu osnovni mehanizmi jednog celovitog sistema vrednosti, onda je najvažnije uspostaviti makar fragmente nečeg realnog, a da se stvarno i suštinski tiče naše (po mnogima gotovo bezizlazne) situacije. Nečeg podjednako načelnog, koliko i konkretnog.

Zato se bez odgovarajuće samosvesti ne može ama baš ništa uraditi. Nemoguće je ikuda krenuti, pošto se bez nje ne može ništa razumeti, zapamtiti i naslutiti. Jer je samosvest neka vrsta inicijacijske aktivacije znanja o sebi i svetu oko nas. Voljni okidač koji nas snažno pokreće iz mrtvila i dezorijentisanosti - iz haosa bezličnih informacija, iz hrpe suvišnih pitanja i beskonačnog mnoštva lažnih, nedovoljnih i praktično neprimenljivih odgovora.

Polje samosvesti je ono sudbinsko raskršće, sa koga se opet kreće u novu fazu našeg istorijskog (i ličnog) puta. Prostor odakle se polazi ka onome što nas tek očekuje, tamo iza prve kalendarske krivine. Mesto odakle se unapred pojačavaju ili upropaštavaju sve šanse za uspeh i pobedu još nerođenim generacijama.

Karađorđev ustanak je samo krunski plod samosvesti svih njegovih i naših prethodnika i predaka; ratničke pobede srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu, pre svega - logična posledica samosvesti poslednjih Obrenovića o važnosti pravljenja ozbiljne i respektabilne vojne sile; rađanje deteta - direktna posledica samosvesne odluke o zbližavanju od strane njegovih roditelja... i tako redom. Sve posledice imaju svoje zakonomerne uzroke, a uzroka nema bez odgovorne (dakle - samosvesne) odluke. Jer je samosvest, u stvari, odgovarajuća kombinacija neophodnog samopoštovanja; pravilnog razumevanja kako svoje različitosti, tako i sopstvenih prioriteta; kreativnog prihvatanja onog individualnog i onog zajedničkog (porodičnog, nacionalnog, ljudskog) iskustva i bezuslovne spremnosti na uvek ponovno promišljanje svog mesta u svetu i kosmosu (sa sve trunčicom radoznalosti i pomalo smelosti da se isprobaju sva još moguća i dostupna rešenja). Ona je preduslov zrelosti i pokazatelj da još uvek postoji dovoljno života u onima koji se spremaju da nešto urade, odluče, preduzmu, pokrenu, zaustave, izmene...

Dakle, istinska samosvest je preduslov svake odluke, prethodnica svakog uzroka, prolog svake drame, predgovor i sadržaj svakog romana, kratki sinopsis svakog životnog scenarija. To je metodološki pristup od koga u potpunosti zavisi naša obrada izabrane teme (koju smo mi izabrali ili koja je izabrala nas).

Neki drugi narodi su već odavno (još krajem devetnaestog veka ili čak mnogo pre toga) razrešili brojna temeljna pitanja svoje istorijske sudbine. Mi smo, nažalost, ulaskom u neprozirnu maglu kobnog jugoslovenskog eksperimenta ukinuli svaku mogućnost samosvesnog odlučivanja. I sve što nam se kasnije dešavalo, događalo se kao u magnovenju, sasvim pasivno, isključivo po refleksu tuđih odluka i želja. Pošto je za samosvest neophodna puna i stvarna nezavisnost, ona srećna svedenost na prave granice svojih istinskih potreba i realnih mogućnosti.

Jugoslovenstvo je kao parazitska imela (koja samo glumi samostalnost), iznikla iz plodotvornih sokova srpskog „drveta života", postajući - neodgovornim odlukama ovdašnjih političara (a pod strašnim pritiskom međunarodne zajednice i po nas nepovoljnih okolnosti) - nekakav dvojnik i sijamski blizanac srpstva, koji sa nama deli i glavu i srce i unutrašnje organe (čineći nas nemoćnim, bezvoljnim i nespretnim).

Zato je povratak preduslova za istinsku, obnovljenu i vaskrslu srpsku samosvest i „uslov svih uslova" našeg oporavka, jedini obećavajući garant mogućeg uspeha pri izboru pravca za dalji nastavak našeg puta.

A mi se sada NALAZIMO NA (vekovnom i milenijumskom, ne samo formalnom) RASKRŠĆU SRPSKOG PUTA. To je najvažniji deo naše više-manje otužne nacionalne sudbine. To da će se, eto, baš ovih godina (na ovaj ili onaj način sa više ili manje našeg učešća u tome) odigrati neizmenljivi izbor našeg budućeg pravca.

Pravca kojim će zatim koračati, uspravno ili ponizno, deca naše dece, mnoge generacije naših potomaka.

Kada nam Vesna govori šta misli, to se zove „ sloboda govora", a kada drugi govore ono što se Vesninom neokupiranom mozgu ne sviđa i što ona ne želi da čuje, onda je to „govor mržnje". Ništa se Vesni ne može zameriti što se izborila da priča šta god joj padne na pamet, ko nam je kriv što se Vesna prva setila „slobode govora" i kao prva ima pravo da, kao vrhovni sudija, određuje šta je sloboda, a šta mržnja. Samim tim ona je izuzeta od bilo kakve kritike ili ne daj bože samokritike sopstvenog govora. Setimo se samo kako je govorila o Emiru Kusturici. Setite se sa koliko strasti je mrzela tog čoveka onako javno na televiziji, kako ga je slala da ide odakle je došao. Smetalo joj je što je najtalentovaniji među nama odlučio da jeste Srbin i još da se ne stidi, nego ponosi time. Da se ne oseća krivim zbog rata, samo zato jer je Srbin.

E, ta, Vesna koja toliko trubi o slobodi govora, pokazala je da ne poštuje slobodu izbora i poslala jednog čoveka da ide odakle je došao. Lično nisam bila iznenađena tim govorom prave mržnje, jer moj okupirani srpski mozak razumeo je kako i koliko laže i može biti otrovan jezik koji čitav svoj život palaca o demokratiji, slobodi, živi od te priče, neumorno pljuje sve što je nacionalno, pa makar to bila i kultura. Vesna Pešić danas preti predsedniku Tadiću, jer je šef narodne biblioteke od pre neki dan samo filozof. Kaže Vesna da je slučaj Sretena Ugričića veliki, da je granica pređena. Da je iz službe izbačen čovek velikih kvaliteta i velikih rezultata, čovek koji je unapredio jednu nacionalnu instituciju do evropskog i preko evropskog nivoa. Lepo je to Vesna napisala, ali baš to ništa ne znaci jer je Vesna ona ista osoba koja je npr. terala najveći srpski brend iz Srbije.

Ugričić kaže „da sam znao da ću biti smenjen, ne bih potpisao peticiju". Pošteno. Zamišljam kako je zapravo Sreten nadrljao. Borka i Prokić u gluvo doba noću zovu ostale neokupirane mozgove i kažu „ trebalo bi da staviš potpis na jednu našu stvar". Nesretni Sreten kad je čuo da je u pitanju odbrana stava da treba pobiti srpske glavešine, jer je to napisao „neviđeno talentovani" pisac-službenik, nije imao kud nego da se pridruži centru za srpsku kontaminaciju. A, da, Tadić je naročito kriv i platiće jer je Ugričića postavio Đinđić, a Tadić se drznuo da ga „skine, e to mu neće proći", kaže Vesna. Draga Vesna, vama svašta prolazi, recite mi čiji je vaš mozak?

Ali šta je to što filmu „U zemlji krvi i meda" daje na značaju, šta ga uzdiže na nivo skandala i provokacije kojoj ne odoleva ni Dodik, koji zabranjuje projekciju u Banjaluci, ali ni Bata Živojinović, koji grmi i zalaže se da se Džolijevoj onemogući dolazak u Srbiju, nazvavši sve koji bi da film pogledaju u Beogradu - kretenima. Film je uzgred budi rečeno videlo tek nekoliko ljudi i oni se uglavnom ne izjašnjavaju o filmu kao takvom, nego samo o filmu kao „onakvom": antisrpskom.

Filmom koji zakucava još jedan ekser u već temeljno zatvoren sanduk stereotipa o Srbima kao silovateljima, ubicama, kao otužnom varvarskom plemenu, smeštenom izvan svakog reda i poretka. So na ranu retkih gledalaca Džolijeva je dodala ne samo karakterologijom, bacanjem na kolena glavnog junaka Srbina koji navodno u vrisku ponavlja „ja sam ratni zločinac, ja sam ratni zločinac", već tvrde retki gledaoci, i falsifikatom na odjavnoj špici u kome se kaže da je u toku rata u Bosni stradalo 300.000 Bošnjaka i da je silovano 50.000 Bošnjakinja. Kad se tome doda da su stručni konsultanti na scenariju bili Vesli Klark i Ričard Holbruk, eto razloga za brojne razjarene komentare na internet forumima, ostrašćenih anketa u štampi, eto kletvi za glumce „izrode" i povika da se Beograd proglasi zabranjenim gradom za tamo neku „belosvetsku..."

Jedan od retkih koji su bili u prilici da pogledaju film u celosti bio je glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić. Ali i on tvrdi da je sve toliko odvratno da nije izdržao duže od pola sata. Ako to kaže čovek koji je nesmotreno zažalio što mu tek uhapšeni general Divjak nije došao na premijeru „Montevidea" u Sarajevu, ja sam sklon da mu sve poverujem.

Ali, ne želim da iko u moje ime odlučuje hoću li videti film. Ni da mi sugeriše kakav utisak na mene treba da ostavi. Ako mi se prohte, hoću da makar virnem, kao kada sam kao klinac sa drugarima išao da gledam Drakulu, sa dlanovima preko očiju. Da vidim tog Srbina koji toliko voli da na kraju puca dragoj u glavu, da vidim tu špicu na kojoj piše da je stradalo 300.000 Bošnjaka. Da vidim projekat koji tako tvrdo presuđuje na osnovu netačnih, a prilično lako proverljivih podataka. Naime, ambasadorka dobre volje UN mogla je imati dobre volje makar toliko da iz zvaničnog Sarajeva zatraži podatke. Tamošnji Centar za istraživanje i dokumentaciju objavio je podatke da je u toku rata u BiH stradalo 96.175 ljudi, od kojih su 63.994 Bošnjaci, 24.200 Srbi i 7.338 Hrvati.

Licitiranje sa brojem žrtava je neukusno, a falsifikovanje neprihvatljivo. Pa i činjenica da je konferenciju za novinare pred američku premijeru slavna Anđelina sa glumačkom ekipom održala u Muzeju Holokausta u Vašingtonu dovoljno govori o tome kako bi velika zvezda volela da publika vidi ovaj film, kakvu poruku da pošalje.

Ipak, neka ovo tumači kako god ko hoće: Beograd je zaslužio da vidi ovakav film. Anđelina je velika zvezda, a Beograd voli kad ga porede sa balkanskim Njujorkom. Kome se ne sviđa, slobodan je da ne kupi kartu, da film ignoriše, bojkotuje, da Anđelinu Džoli sačeka prazna sala. Braća Srbi i sestre Srpkinje slobodni su izvoleti da pozovu svoje prijatelje da na projekciju ne idu, da to veče provedu uz jamb kockice ili neku tursku seriju, ali predrasude o Srbima neće biti manje ukoliko se glumici uskrati gostoprimstvo, naprotiv. Beograd mora da ostane otvoren grad, da širinom razvejava stereotipe o večito lošim momcima i dežurnim krivcima.

Treba Anđelina da dođe. Da ne sluša Batu Živojinovića, Valtera koji je odbranio Sarajevo, pa bi sad da brani i Beograd. Čujem kako joj njen prijatelj i glumac u filmu Rade Šerbedžija prenosi pozdrave „zgodne mlade konobarice" iz zemunske kafane „Savić" koju drži njegov prijatelj Krajišnik, Mićo. I ona joj dirljivo poručuje da nju Srbi vole i da treba da dođe.

Naravno. Da je na vratima sačekaju, ma koliko retro izgledalo, pogača i so. Onda da popiju po dunjevaču-dve, pa da rediteljki za početak Krajišnik Mićo objasni otkud to da drži restoran u Zemunu. Može biti da se tu krije neka dobra filmska priča. 

To nije posao upravnika Narodne biblioteke. I zato je on smenjen. E sad, da li se crnogorska vlast slaže sa stavom svog savetnika da bi RS trebalo ukinuti, da je Srbija Iran, zbog čega nas sve ritualno i treba dići u vazduh, nek ostane njima da odgovore...

List koji uređujem, uostalom, time se uopšte nije bavio, kao ni piscima iz Srbije koji su podržali Nikolaidisa. Nas nije zanimao naš bivši kolumnista Vladimir Arsenijević, već državni službenik S. U. Zato su vrlo interesantni napadi na Press s Canetovih portala zabrinutih za srpsku kulturu, kao i nekih novinara kojima nije jasan naslov - „Upravnik narodne biblioteke podržao atentat na Tadića".

Ne znam koji deo im nije jasan. Jer ako je naslov „Nikolaidis podržava atentat na Tadića" ispravan, u čemu je problem s Ugričićem u naslovu koji javno podržava Nikolaidisa. Ali, na svetu najviše mrzim da dokazujem profesionalnim patriotama iz džipova da sam patriota ili profesionalnim liberalima da sam „open majnded". Jer da je eksploziv podmetnuo Đorđe Vukadinović, onda se ne bi javili Ugričić & Co, nego bi ga upravo oni najstrašnije ispljuvali...

Ali, ne zanima mene ni novine koje uređujem to puškaranje dve Srbije. Mene u ovom slučaju brine što je nacionalnu biblioteku Srbije deset godina vodio čovek koji veruje opskurnim sajtovima s erotskim sadržajem, dok „Politiku" i Press naziva tabloidima. To je ozbiljan problem za čoveka koji je morao da vodi računa o katalogizaciji kompletne srpske umetnosti.

I zato i mislim da je Ivica Dačić pogrešio u samo jednoj stvari, rekavši kako bi u Americi Ugričić bio u zatvoru zbog svoje izjave. U Americi Ugričić ne bi bio moguć! I to je danas, posle svega, najveće pitanje za državu - kako se čovek koji podržava Nikolaidisa uopšte našao na mestu da čuva nacionalno blago Srbije? Kako čovek koji tako razmišlja uopšte može da čuva srpski jezik, srpske pisce...

U Americi je Kongresnu biblioteku vodio Danijel Borstin, pisac koji je napisao najameričkije knjige o Amerikancima. Šta bi o nama napisao Ugričić? Šta bi o nama napisao čovek koji nam je Njegoša u nacionalnoj biblioteci zaveo pod „crnogorska književnost"?

Pa, napisao bi verovatno isto što i Andrej Nikolaidis. I zato ostrašćenim levima i ostrašćenim desnima više nikad ne treba dati da vode neku nacionalnu instituciju. Kako ne bi eksplodirala, kao Srbija u „Boriku". 

Samo da zbog toga Amerikanci sada ne žele da me hapse.

Dobro, ne (još) mene i ne samo mene, već - što je mnogo gore - sve koji su ikada počinili taj veliki greh, koji su se oglušili o kruta pravila „industrije zabave", koji su se usudili da skinu pesmu sa interneta i narežu je na disk ili prebace na plejer.

Trenutno, federalci mogu da se obraČunaju „samo" sa onima koji poseduju sajtove za razmenu, kao što je Kevin Dotkom, osnivač uberpopularnog Megauploada. A ako američki Kongres iz drugog pokušaja - prvi je propao nakon ogromnog „ustanka" koji je povela Vikipedija, a prihvatili milioni običnih korisnika - usvoji zakone PIPA i SOPA, eto meni na vratima tipova sa naočarima i odelima, da me pitaju kome sam ja to narezivao pesme, odakle sam ih skinuo i znam li koliko sam koštao Velike Kompanije. PIPA i SOPA možda zvuče kao igračke za decu, ali su u suštini jako opasne skraćenice, dva zakonska akta koja se pripremaju punu deceniju i po, još otkako su velike korporacije shvatile da Mreža može da bude moćno oružje u rukama običnih ljudi.

Nije, stoga, važna činjenica da je poslednji disk koji sam pazario bio jedan od zaista retkih koje sam pazario - šta ćeš, sa kaseta sam prešao direktno na MP3 - niti da muzičari, pisci i ostali umetnici ne treba da budu plaćeni za svoj posao. Naprotiv. Ali, retko ko pominje činjenicu da muzičar koji za jedan dolar proda pesmu preko iTunesa dobija između 8 i 14 centi, dok „Epl" i izdavačka kuća lako prisvoje ostalo. Uostalom, zar i kvalitet ne zavisi najvećim delom od namere umetnika? Da li ti je, umetniče, važno da zgrneš novac ili da te što više ljudi čuje? Da li ti je, zaljubljeni potrošaču, normalno da treba da platiš svaki put kada želiš da devojci koju voliš pokloniš pesmu?

Zamislite sledeću situaciju: pokvarila vam se česma u dvorištu i doveli ste vodoinstalatera. Popravio vam je kvar i naplatio. Potom vas je onaj fini komšija zamolio da koristi vašu česmu za zalivanje bašte. Naravno da ste dozvolili. A onda, jednog dana, na vaša je vrata zakucala policija i upozorila vas da ste osumnjičeni za nelegalno deljenje rada vašeg vodoinstalatera. Ići ćete u zatvor ako ne platite 300 puta više nego što ste platili prvi put. I da će vas isključiti i tužiti ako ikada uradite išta slično. I da morate da plaćate vodoinstalateru i 70 godina pošto je preminuo. Zamenite vodoinstalatera sa „izdavačkom kućom", komšiju sa prijateljem, a česmu sa pesmom, filmom ili knjigom...

Vaclav Havel u „MoĆi nemoĆnih", ogledu o „Praškom proleću", govori o osećaju solidarnosti koji može da donese promene, čak i kada izgleda da je to potpuno nemoguće. Glavni lik je obični piljar, čovek koji se buni protiv sistema koji ga tera da u svoj izlog stavi slogan sa kojim se ne slaže. Glavni lik nije sam: on predstavlja nas „ostalih 99 odsto", sve nas koji znaju da je internet najdemokratskiji izum 20. veka - a možda i čitave istorije - a ne još jedno oruđe za sticanje novca.

Zato se ovih dana radi o nečemu mnogo većem - danas svako može da ode na Vikipediju i savršeno besplatno pronađe članak i nešto nauči iz njega (protivnici „slobodnog znanja" trebalo bi da znaju da engleska Vikipedija ima manji procenat grešaka od Enciklopedije Britanika), koristeći besplatni program za surfovanje i potom kucajući tekst u besplatnom softveru. Ti obični ljudi poslali su prošle nedelje jasnu poruku Kongresu i čitavom svetu: ne zezajte se sa slobodom govora, ne uništavajte slobodan, otvoreni internet, ne ubijajte besplatno znanje.

Ili, kako bi moj prijatelj Džarvis rekao, "sing along with the common people".

Socijalisti traže da im se garantuje status zaštićenih budala, navodeći da ima još stranaka koje bi rado pobudalile s njima ukoliko DS to ne želi, stop!

Naprednjaci demantuju socijaliste, tvrdeći da nisu oni ti na koje Dačić tipuje! „Mi smo budale za sebe i nema potrebe da sklapamo koalicije ni sa kakvim budalama! Od nas naprednijih budala nema, i narod to već prepoznaje", stop!

Dragan Marković Palma negira mogućnost istupanja iz aktuelne koalicije, uveren da se kao budala uveliko dokazao i da se demokratama ne bi isplatilo ulaganje u novu budalu kad već imaju gotov proizvod koji funkcioniše po principu samoodrživosti - napaja se sopstvenom glupošću, nešto kao budala na solarnu energiju, stop!

Nenad Čanak najavio mogućnost tužbe Sudu za ljudska prava u Strazburu ukoliko Beograd nastavi sa marginalizacijom vojvođanskih budala, stop! „Ta, nije mene mater othranila ludajom da bi mi neko danas osporavao pravo da budem autonomaška budala! Ukoliko Beograd smatra da su najkvalitetnije budale sabrane samo u njemu, grdno se vara - i te kakvih budala i mi za trku imamo", stop!

Liberalno demokratske budale smatraju da eventualno pokretanje programa „Srbija bez budala" ne bi uticalo na njih, jer je opšte poznato da bez takvih, fah budala kakvi su oni, Srbija ne može sve i da hoće, stop! Čedomir Jovanović apeluje da se odustane od pogubne državne politike: „I Evropa i Kosovo i budale", jer je, kako naglašava, došlo vreme za preokret i suočavanje sa budalastom realnošću u kojoj još samo budale veruju u Kosovo, dok budalesine veruju u Evropsku uniju i da će on kao pedigrirana budalesina učiniti sve da Srbiju povede budalostradom na kojoj ga je već ustopirao Vuk Drašković, stop!

Pomenuti predsednik statističke greške nije bio voljan za razgovor, stop! Danica mu uplatila minimalno kredita za mobilni, koliko da nazove nju za mišljenje, stop! Nakon: „Vaistinu budala" spustio, pardon, preokrenuo slušalicu, stop!

Lider URS-a Mlađan Dinkić najavio regionalizaciju budala i ravnomernu zastupljenost idiotizma u svim krajevima Srbije, stop! „Srbija nije Beograd! Srbija je prebogata budalama koje su nam verovale i treba im dati šansu da se iskažu, a ja znam i kako, s obzirom na to da pričom o 1.000 evra akcija i njoj sličnim niko nije uspeo da od čitavog naroda napravi budalu osim mene, i možda Tomice s vakcinama, i eventualno komisije koja je utvrdila da nema ništa sa zloupotrebom istih", stop!

U pisanom saopštenju radikala ističe se solidarnost sa ruskim budalama koji su uvek dobrodošle u Srbiju, kojom će uskoro, kako navode, vladati autentične i proverene budale, a ne ove izdajničke po gregorijanskom kalendaru, stop! Prvakinja radikalske drame Lidija Vukićević, poznata po dve i po odjavne špice, povela je ravnogorsko kolo zapevavši: „Niko neće Srbina da vredža dok je nas budala i bedža", podvrisnuvši: „Gde su srpske zemlje - tu su srpski budalari"!

Naprednjačka koalicija se, nažalost, nije oglasila ovim povodom, s obzirom na to da su do zaključenja ovog i svih ostalih izdanja trajale konsultacije ko bi kao najveća budala trebalo da se obrati javnosti.

Naposletku se javila i Poreska uprava Srbije, rasadnik najkvalitetnijih neprskanih budala, izvinjenjem dužnicima koje je navela kao najveće, najavivši krivičnu prijavu protiv zaista odgovornih JKP „Pogrebne usluge", jer su bez prethodnih konsultacija izvršili sahranjivanje nekih od obveznika koji nisu izmirili poreska dugovanja, niti dobili potvrdu od Uprave kako bi rasterećeni mogli da odu sa ovog na onaj svet, stop! Direktor PU Dragutin Radosavljević najavio podnošenje krivičnih prijava protiv sveštenika koji su vršili ukop istih, navodeći ih kao saučesnike u utaji poreza jer su opelom omogućili neplatišama oprost grehova i obezbedili alibi kod Svetog Petra, stop!

P. S. Jedina budala koja se izjasnila protiv ostanka, odnosno povratka u Srbiju jeste Vladimir Milosavljević Budala, poručivši preko advokata da ne namerava da se preda dok god je konkurencija tako jaka, apelujući da se njegov nadimak izbriše iz registra visokoprofitabilnih zanimanja.

Naime, tada su urednici i autori pomenute emisije (ponavljam, reč je o državnoj španskoj televiziji, kanalu koji potencijalno gleda oko 450 miliona ljudi na svim kontinentima), nabrajajući sve žrtve Jasenovca „zaboravili" da pomenu - i Srbe! Govoreći o posleratnoj sudbini „kasapina iz Jasenovca" Maksa Luburića (koji se u Španiji krio pod imenom Vinsente Peres), autorka emisije Anhela Rodisio - inače bivša dopisnica iz Jugoslavije, poznata kao „stručnjak za balkanska pitanja" - nijednom nije pomenula Srbe, narod koji je velikim delom istrebljen u četiri sramne godine postojanja tog logora (pravljenog prevashodno za Srbe, zbog rešenja „srpskog pitanja" u tadašnjoj Hrvatskoj). Iako više nego upućena u pravo stanje stvari, Anhela tu detaljno nabraja sve žrtve Jasenovca,"zaboravljajući" da pomene naše tamo pobijene, poklane, sekirama i maljevima kasapljene sunarodnike.

Ona govori o ustaškim zločinima izvršenim „nad partizanima, opozicionarima, Jevrejima i Ciganima" - ne spominjući nijednom rečju kakvog makar i slučajno ubijenog Srbina! Neverovatno, ali (nažalost) istinito!

Ako znamo da se u američkim izveštajima odmah nakon Drugog svetskog rata govori o preko 600.000 ubijenih Srba u ustaškim konc-logorima (zbog čega predsednik Ruzvelt javno traži da se nad Hrvatima uvede protektorat, jer „ne zaslužuju da žive kao slobodan narod"); ako znamo da je niko drugi do „Svetski centar za istraživanje holokausta" Jad Vašem zabeležio više od pola miliona u Jasenovcu pobijenih Srba; ako znamo da se umanjenje žrtava nacističkih i fašističkih logora u čitavom civilizovanom svetu tretira kao najozbiljnije krivično delo; ako znamo kako je današnji svet posebno osetljiv na primere ratom uokvirenih genocida; ako znamo da je apsolutno nemoguće da ma čiji dopisnici iz Jugoslavije ne znaju ogromno stradanje Srba u Jasenovcu... - kako onda objasniti ovakav „propust" španske državne televizije i njene (u stručnoj javnosti poznate i poštovane) autorke? Kako to razumeti?

Nikako, osim jedva prikrivenom mržnjom, uobičajenim prezirom i jasnom namerom!

Nakon prikazivanja sporne emisije reagovao je, istinski zgrožen, deo naše javnosti (pre svih naši ljudi u Španiji), uz nesebičnu i dragocenu podršku Centra „Simon Vizental" iz Jerusalima. I, manje-više, niko drugi osim njih. Nažalost, tu se nije adekvatno i spremno uključila i naša država (osim srpske ambasade u Madridu i određenih reakcija Ministarstva spoljnih poslova), iako je tu reč o možda i najvažnijem pitanju celokupne srpske sudbine. Glavnom problemu, najvažnijem zadatku i simboličnom ključu za rešavanje našeg budućeg istorijskog (i svakovrsnog drugog javnog) statusa. To se dogodilo ne zato što je naša država nezainteresovana i neosetljiva za ovakve „incidente" (sa zastrašujućim najavama onoga što nas tek čeka), već zato što nije odgovarajuće pripremljena za njih. Zato što još uvek ne postoji svest o KRUCIJALNOJ VAŽNOSTI te teme, koja je za Srbe i Srbiju bitna isto koliko i pitanje stradanja Jevreja u nacističkim konc-logorima za posleratnu izraelsku državu. Zato što ne postoje već formirane ozbiljne i moćne državne institucije koje bi se ovom osetljivom i kompleksnom problematikom - na raznim nivoima i sa odgovarajućom logistikom - bavile kao najvažnijim oblikom naše borbe za opstanak u međunarodnoj, globalnoj zajednici. Autorka emisije je, nakon brojnih protesta pripadnika naše zajednice u njenoj zemlji, jedva nekako procedila opskurno i cinično „izvinjenje" kako je, eto, kako reče „zbog sažetosti emisije propustila da među žrtvama jasenovačkog logora smrti pomene i Srbe"! To samo rečito pokazuje koliko stvari loše stoje po nas (i po istinu, koja kao da više nikoga stvarno i ne zanima). Pokazuje koliko u spoljnom svetu i odraslom životu srpske države nema ničeg nalik „pravdi" - ukoliko je ne izborimo, ne zaslužimo i ne osvojimo - sami, svojim trudom, pameću i veštinom.

Pošto to ipak nije zadovoljilo srpske demonstrante, potpisnike protestne peticije („sa preko 600 potpisa", kako je tada pisano), RTVE je petog novembra u osam sati uveče ipak uputila mlako i nevoljno izvinjenje „srpskom narodu", ali se i tada nije jasno i decidirano ogradila od postupka svoje autorke, niti je osudila njen postupak.

Uredništvo „Nedeljnog izveštaja" španske državne televizije je tog 5. novembra izreklo ovakvu ispravku: „Razumemo da Srbima uopšteno pominjanje partizana, opozicionara, Jevreja i Cigana MOŽE DELOVATI NEDOVOLJNO..."

Bilo bi komično, da nije tragično!...

A ja ovo sve pišem u iskrenoj nadi da će to pročitati neko dovoljno moćan da nešto (a trebalo bi SVE) izmeni po ovom (ponavljam: krucijalnom) pitanju naše sudbine i mogućeg preživljavanja u bezdušnoj džungli naše umanjene i sve ravnodušnije planete.

I da potvrdim da ovakve stvari nisu i ne mogu biti zastarele - ni posle tri meseca, ni posle milion godina od trenutka kada su se desile.