27. 06. 2010

Urbana Gerilla - Branko Rosić

Mejsi Grej po drugi put među Srbima

Poraz fudbalske reprezentacije Srbije od Australije može da zaboli zbog raznih stvari. Osim odličnog rasporeda, koji je mogao da nam trasira put do polufinala, pobeda je mogla da nam priskoči u pomoć zbog raznih sitnica koje su nam se izdešavale u proteklih nekoliko dana

U najmanju ruku zbog američke soul pevačice Mejsi Grej ili zbog selektora nemačke fudbalske reprezentacije Joakima Leva, iako ovo dvoje ne mogu bitnije uticati na naš svakodnevni život osima ako bi filigranski hteli da se bavimo svakakvim bizarnostima. Američka soul pevačica Mejsi Grej izjavila je da je nakon prošlogodišnjeg koncerta u Beogradu stekla utisak da se radi o „rasističkom gradu zaostalom u vremenu". Ona je u intervjuu besplatnom londonskom listu „Metro" izjavila da su ulice Beograda „pune ružnih, debelih ljudi", ali uz dodatak „da su posetioci njenog koncerta bili divni".

Oni koji su makar dan proveli u Londonu dobro znaju da besplatni list „Metro" svakodnevno krasi sedišta metroa britanske prestonice i da izjave poput ove pročita hiljade ljudi, iako većini od njih već na sledećoj stanici na kojoj izlazi ostane u sećanju da se osobe o kojima priča američka pevačica nalaze u Sibiru. Ili ih više brine slaba igra Runija od nekih debelih ljudi u predgrađu Moskve, gde bi možda većina ispitanika u londonskom tjubu smestila Srbiju kada bi ih neko pitao gde se ona tačno nalazi. S druge strane, oni bolje informisani engleski korisnici „Fejsbuka" znaju i za stranicu na kojoj londonski fanovi balkanske lepote kače fotke srpskih lepotica. Ta internet strana zove se otprilike „Zašto naše devojke ne izgledaju ovako?" Dođe mu to onda to kao nerešen rezultat u pozicioniranju Srbije u očima Ostrvljana.

Mada se mi nekada naljutimo kada nas svet povezuje isključivo sa lepotom starleta iz ulice Strahinjića bana, još se nismo odlučili kako bismo voleli da nas svet prepozna. Da li po Novaku Đokoviću, genetičaru Miodragu Stojkoviću, noćnom provodu... Samo dan-dva pre intervjua Mejsi Grej, mediji su posle utakmice Srbija - Nemačka preneli izjave selektora „pancera" Joakima Leva, koji je sipao bisere poput: „Nije bilo potrebe da Klose onako startuje na polovini Bosne" i „U jednom trenutku mi se činilo kao da Hrvati imaju više šansi"! Izjave nemačkog selektora, koji podseća na pop zvezdu zavidne kilometraže, u rodnoj zemlji su prokomentarisane negde kao lapsus, a negde kao Levovo spavanje na časovima geografije.

Ipak, nas to u Srbiji iznervira jer smo oduvek želeli da nas odmah prepoznaju, ne kapirajući da Englezi čitavu Evropu smatraju „tamo daleko preko Lamanša", a ako neko i upadne u oči, to je zbog crvene boje Mančesterovog dresa Nemanje Vidića, koji je ušao u pesmu navijača ovog kluba, i to bez greške u vezi sa zemljom iz koje dolazi - Srbijom.

Male zemlje znaju da se najbolja identifikacija postiže preko sporta. Tako je i Danska u doba evropskog haranja fudbalske braće Laudrup najvredniju poštansku marku posvetila njima. I kraljica je morala da čeka, a i dečji pisac Hans Kristijan Andersen se našao iza Franka Arnesena jer su ljudi tada Dansku prepoznavali po fudbalu, a manje po bajci „Mala sirena".

Ali čini se da su nama uspesi sportista potrebniji nego ostalima. Jer lako je Francuzu da se posle debakla svoje reprezentacije vrati u život i na fabričke trake „Pežoa" ili „Renoa", od srpskog radnika kome golovi Jovanovića ili Žigića pomažu da u anesteziji zaboravi na prinudni odmor ili otkaz na trakama „Crvene zastave" ili IMR-a. Lakše je tada i naciji da zaboravi i da se ne uzbuđuje kako je gledaju soul pevaljke ili fensi selektor Švaba. Možda će i francuski televizijski dnevnici ponovo krenuti da nas ocrnjuju, s obzirom na to da je počela amnezija svedoka na suđenju Brisu Tatonu. Nas uvek pamte po tome, a Engleze koji svakog leta razvale desetine kafića na španskoj obali i usput nekog nabodu pesnicama, najčešće prepoznaju po Šekspiru i „Bitlsima". Mi nismo te sreće i zbog toga su nam hitno potrebni dobri rezultati i zato očekujemo dobre vesti sa takođe travnatog terena, ali onog vimbldonskog, naravno. Narodi iz malih zemalja uvek imaju želju da ih neko veliki prepozna. Tako je i uvek slikovit primer intervjua od pre nekoliko godina sa Marajom Keri u jednim hrvatskim novinama.

- Da li ste čuli za Jadransko more?
- Ne.
- Šta mislite o Goranu Višnjiću, hrvatskom glumcu u popularnoj američkoj seriji ER?
- Prvi put čujem za njega.
- Da li ste pratili pobedu Gorana Ivaniševića na Vimbldonu?
- Nažalost, ne, jer uopšte ne pratim sport!