04. 07. 2010

Urbana Gerilla - Branko Rosić

Ima li života posle „Farme"?

Nema šanse da se „Farma" tek tako završi. Ne može se tri meseca skoro jedinog života u Srbiji prekinuti preko noći. Sad kad je i Svetsko prvenstvo u fudbalu ostalo bez naše reprezentacije, sve preti da odjednom postane dosadno

Tačno je da su jul i avgust pomalo „mrtvi" meseci koje čekamo uglavnom zbog godišnjih odmora i odlaska na more, ali i do toga treba nekako preživeti. Treba nekako dogurati do tog odmora. Upravo zbog tog julsko-avgustovskog raspusta nam treba „Farma" jer uz nju se jedino mogu zaboraviti flajeri koji pozivaju na grčka ostrva, Budvu... Zbog tih reklama nam treba anestezija, a od „Farme" nema boljeg derivata lažnog života uz koji se može zaboraviti onaj pravi. A taj pravi život i taj godišnji odmor ponovo nas podsećaju na malu platu, kurs evra i da, po svemu sudeći, još dugo godina ovde neće biti kako valja.

To sve znaju ljudi na televiziji Pink koji i posle subotnjeg završetka „Farme" i dalje iz večeri u veče u prajmtajm terminima emituju reprize najzanimljivijih prizora iz farmerskog života ili ugošćavaju zvezde ovog turbogledanog rijalitija. Davno je rečeno da je televizija opijum za narod, a srpskom narodu ona nikada nije bila potrebnija. Zbog toga večito produžavanje života „Farme" nije samo posledica održavanja visokog rejtinga i gledanosti koju je ovoj televiziji obezbedio popularni rijaliti, već i humana akcija Pinka koji će pomoći delu gledalaca „Farme" da zaborave da će destinacije za godišnje odmore, koje gledaju svakodnevno na bilbordima, i ove godine morati da zaborave. Onima koji će ipak negde otputovati, ove reprize će poslužiti kao prekraćivanje vremena do pakovanja kofera.

Ponovo se pokazalo da televizija u Srbiji ima veći značaj nego u bilo kojoj drugoj državi u svetu. Ona još od početka devedesetih predstavlja tampon između narodnog bunta i vlasti. Tačnije, televizija je najbolji razblaživač narodnog nezadovoljstva. Od početka devedesetih televizija je označena kao moćno oružje Miloševića. Tada je i krenuo prapočetak rijaliti-programa u Srbiji, jer osim Dnevnika i španskih serija nije bilo šta da se gleda. Čak su i neki stručnjaci i turbo-folk proglašavali kao izum Miloševićevog režima preko kojeg je narod zaboravljao na prazne frižidere i samoposluge. Naravno da to nije tačno, jer je turbo-folk fenomen koji je pokorio ceo Balkan, pa danas ima u Splitu više koncerta sa zvezdama ove muzike nego što ih je u Beogradu.

Ipak, turbo-folk je uspevao da devedesetih nadglasa krčanje creva izgladnelih Srba, ali je najbolji lek ipak bila televizija. Red „Kasandre", red Dnevnika, pa red „Ljovisne" i završi se dan i zaboravi se da si platu od 20 maraka primio još pre tri meseca. Zbog toga se i televizija pokazala kao neviđeni saveznik svake vlasti i to još od početka devedesetih.

Lako je danas gunđati da rijaliti televizijska forma izumire u svetu i gunđati što to nije slučaj u našoj zemlji, ali lako je Francuzu da gleda Diskaveri ili Nešenel džiografik. Lako je Nemcu da prati priče o svemirskoj prašini ili o životu šumskih buba kad on nema problema da li će i gde će letovati i kad će i da li će primiti platu. Mi u Srbiji smo još daleko od toga i zato ćemo ljubavni život bubamara gledati tek kad i nama plata bude garantovala izbor, a ne glavobolju u vezi sa morskim destinacijama. Zbog toga mi gledamo ovakav program i vesti u kojima saznajemo da je politički lider partije kome se sudi u Hagu naredio ubistvo svog nekadašnjeg zamenika. Zbog toga nije lako prekinuti „Farmu" i ostaviti narod da se ponovo uhvati u koštac sa pravim životom koji nije veseo kao na imanju u Lisoviću.

A kad smo već kod rijalitija i politike, treba se podsetiti reči jednog od ovogodišnjih farmera Rake Radovića, koji je izjavio da iako je u Skupštini Srbije bilo fizičkih obračuna, ipak je to bila fer borba, a ne kao ova na „Farmi". Zbog toga greše svi analitičari i sociolozi koji misle da je svo naše zlo počelo sa „Velikim bratom" i „Farmom". Rijaliti u Srbiji je počeo još onog dana kada je Šešelj kidao kablove skupštinskih mikrofona, tukao se sa crnogorskim poslanikom i polivao vodom predsedavajućeg. Posle svega toga i Bojanić mu dođe k'o Pavaroti.