13. 11. 2011

URBANA GERILLA... Branko Rosić

Kad su cvetale tikve

Smrt Džoa Frejzera bila je povod da i oni koji misle da je boks izmislio gradonačelnik Jagodine saznaju mnogo o tom sportu. I ne samo o sportu već i o vremenu u kome su „cvetale tikve", i to one na ramenima boksera

Smrt Džoa Frejzera bila je povod i da se oni nekadašnji ranoranioci prisete da su nekada ustajali zorom ne zbog problema sa prostatom, već da bi ispratili mečeve između Muhameda Alija, Džordža Formana i naravno već pomenutog „dinamitnog" Džoa. To je bilo vreme, te sedamdesete godine, kada su Srbi ustajali da isprate mečeve nekih tamo Amerikanaca koji na prvi pogled nisu imali veze s njihovim životom.

Jeste, bilo je to potpuno drugačije vreme, a bogami i prilike. Danas Srbi ustaju samo zbog Novaka Đokovića kad on praši i prikuplja ATP poene na dalekim meridijanima, u kojima večernji termini kasne za srpskim. Danas Srbi nemaju vremena da odlaze neispavani na posao. Kada su prašili Ali, Frejzer, Forman, nije bilo frka doći neispavan pred šefa. Ne samo što je on gledao nego socijalizam, može se, rođo, i prebaciti šlajka za sutra. Danas da ti kasniš i da si neproduktivan zbog nekog tamo Amera - ma pali. Nema toga. Ali priča o kraljevima ringa iz sedamdesetih nema veze sa ideologijom samo u tom dremanju na poslu na šta je socijalizam takođe žmurio (spavao?). Ne, veza sa ideologijom je bila šira od pidžame i bračnog kreveta „šipad".

Ali krenimo redom, od Džoa Frejzera koji nas je napustio prošlog ponedeljka. Uz svu slavu i poštovanje, mora se priznati i prisetiti da Srbi nisu navijali tih godina za njega. Ne, navijali su za Alija. Tih sedamdesetih, kao uostalom često u domaćoj istoriji, za nas se svet, i ljudi u njemu, delio na pola - na pozitivce i negativce. Partizani i Nemci, kauboji i Indijanci... Tihi i Prle protiv SS oficira Krigera. I Muhamed Ali je bio Tihi, Prle, partizan, Indijanac... iako je bio crnac. Frejzer je bio Nemac, kauboj, Kriger... iako takođe crnac. U borbi dva crnca nama je bio bliži Ali, eks Kasijus Klej.

Te sedamdesete bile su godine kada se malo pričalo o Rusiji. Više se palilo na Ameriku. Američki san je dolazio i u naš san. Na garnituri nameštaja „šipad" s koje smo ustajali zorom da bi gledali kako Ali šiba Frejzera i Formana. Ali bili smo i nesvrstani i voleli smo i crnu braću, ali u ljubavi i srcu može biti samo jedan - Ali. Bilo je to potpuno drugačije vreme od današnjeg pa su samo tada Srbi mogli voleli nekoga ko se zove Muhamed. Danas to ne bi bilo lako - voleti Muhameda - ali ništa lakše ne bi bilo ni voleti Džoa (Frejzera) ili Džordža (Formana). Muhamed, Džon i Džordž više nisu poželjna imena za ljubav.

Ali iako smo tada voleli Ameriku, voleli smo istovremeno i one koji je nisu voleli. Voleli smo i njegovu izjavu: „Čak je i Tarzan, gospodar crne džungle u Africi - beo". Voleli smo ga i zbog toga i što je kao Kasijus Klej odbio da ide u rat u Vijetnam i postao Muhamed i spajtao se sa vođom američkih crnih muslimana Malkolmom Eksom koga će ubrzo izneveriti. Rado Srbin ide u vojnike, ali prašta kad to ne rade američki crnci. Posle su nam Amerikanci vratili pa su voleli one Srbe koji ne odoše u rat u Vukovar.

Istina je da nisu samo Srbi voleli Alija. Voleli su ga i slavni Amerikanci, kao pisac Norman Majler, koji je u Oskarom nagrađenom filmu „Kraljevi ringa" (When We Were Kings) o meču Ali - Forman opisao Muhamedov trijumf rečima: „Na televizijskom snimku se može videti kako se Ali sa stilom pomera u stranu i pušta Formana da padne, uzdržavajući se još jednog udarca da ne bi pokvario lepotu prizora tela u padu".

Tako je Alijevo bacanje Formana na pod opisao književnik, čijoj je mladoj pratilji Ali rekao: „Kako možeš da budeš sa starcem!" I svi su navijali, te 1974. godine, za Muhameda Alija protiv Džordža Formana u Kinšasi, u meču poznatog kao „grmljavina u džungli".

I moj otac je navijao za Alija pa se to prenelo i na mene. A onda sam, pre mesec dana, u avionu „Ameriken erlajnsa" na putu za Njujork gledao dokumentarac o Džordžu Formanu i skapirao da bih u reprizi „grmljavine" navijao možda za njega. Isto sam pomislio i kada sam nekoliko dana kasnije, u Harlemu, gledao knjigu o Malkolmu Eksu. Ali sam skapirao svu veličinu Džordža, Muhameda i Džoa kada sam u blizini Medison skver gardena naleteo na plakate ovog trija.

Srbi više nemaju vremena da misle o tome. Odavno i ne navijaju za Džordža, Džoa, Muhameda. Ali vredi misliti o tim vremenima pa čak i kad je povod tužan, kao nedavna Frejzerova smrt. I u smrti Džoa Frejzera bilo je simbolike jer smo za nju saznali u ranim jutarnjim satima, u kojima smo se budili da ga gledamo protiv Muhameda Alija.

Branko Rosić