04. 12. 2011

Nedelja... Mihailo Medenica

Kosovo, meze uz alkohol

Mnogo smo pili. Svašta smo pili. Klinci su donosili flašice kojekakvih brlja, a mi smo potezali više i ne pitajući šta je u njima. Možda su ih majke poslale u komšiluk da zajme deterdžent za sudove, ali mi smo kidisali na flaše i pili... Priče s Kosova pretvorile su se u slovo o piću. Ljudi su potrošena tema

Pamtim ih po rakiji koju smo pili. Događaje po pijanstvima koja su im prethodila, ili sledovala. Rakije, e njih ne pamtim. Posle prve svaka je „šljiva", svaka je ista, svaka je kamen koji dodajem na barikadu u sebi... Mali lični prokleti Skadar na Bojani, u duši.

Lažem ono za ljude! Pamtim ih i po barikadama na kojima smo pili. Voleo bih da ih pamtim po avlijama, kućama, mirisu rodnih njiva u gorštačkom stisku ruke, ali, jebi ga, pamtim ih samo po barikadama. Ne verujem više ni da oni sebe pamte drugačije. Mene kao izobličeno lice s dna flaše, u to sam siguran. I barikade, kao i muka ovih živih mrca, liče jedna na druge. Mrtve gomile svakojakog šuta koje možeš zaobići, ali ne i praviti se da ne postoje.

Najviše ih boli kada se pravite da ne postoje. Lupi mu šamar da se oseća čovekom, samo se nemoj praviti da ga ne vidiš... Navukli smo neke hrvatske novinare da piju sa nama. Dobri momci, dobrog cuga. Naivno su trezni hteli da shvate šta se dešava. Prošli su ubrzanu inicijaciju u agoniju koju ovi ljudi smelo nazivaju životom. Poslali su ih po neke odgovore, priču na koju može da se stavi tačka, na barikade s beležnicom - profesionalno, ali naivno.

Na barikadu se dolazi s rakijom. U kuću se domaćinu ne ulazi praznih ruku, a ovi domaćini drugu nemaju...

- Kako nemaju - zbunio se mladac ušiju crvenih od hladnoće, i crvenih očiju od pića.

- Ne brkaj krov nad glavom i kuću. Kuća je dom, dom je koren, koren je ova grobna zemlja, u zemlji ih je više nego na njoj... To brane, razumeš - mada je klimao glavom kao da shvata, verujem da mu je pre padala od rakije...

- Ali čemu barikade, ne razumem?! Šta čuvaju što bi izgubili ako ih uklone? Život? - uporno čeljade zabidžilo da na minus šest razveže Gordijev čvor.

- Ma, kakav život, prijatelju, on je ovde bagatela! Njega su odavno alalili... Podupiru, bre, to malo kičme što nam je ostalo, da se ne savije ko gudalo. Pijuni su u našoj igri „Čoveče ne ljuti se", koje smo se zasitili, pa ko ono razmažena derišta srušili figure, bacili tablu i rekli: „Nećemo više, dosadilo nam je" - navuklo me derle na priču, pa navalilo na grlić ko odojče na sisu, ne jebe šta mu govorim.

Zato ovi ljudi više i ne govore, samo pruže flašu kad im ko novi priđe, kao da su u nju viknuli sve, pa nateži dok „šljiva" ne progovori.

Lepo kažem da su se priče s Kosova pretvorile u slovo o rakiji. Koga više interesuje leporečje o čoveku? Elegija o rakiji interesuje svakog! Neki čiča kaza: „Osećam se ko dete koje je majka odvela u šetnju po planini, pa mu negde na vrhu rekla ja sad odoh, a ti se vrati ako znaš put"! Majka je Srbija, pretpostavio sam, ali nisam pitao.

Nemcima se sijaju okice u mraku, ko da rade na baterije. Dohvatili bi se i oni flaše da mogu, smeju, 'bem li ga? U svakom ih krugu pristojno ponudimo, samo viknu „raus" kako prebacimo ruku preko bodljikave žice.

- Kako, bre, šta čuvaju?! Pa, rakiju od Nemaca! Sve bi im popili da nije barikada - klipeto je razvuklo to nežno i odnegovano lice u osmeh na odgovor što mi se ote.

Eto, sad ima šta da napiše i pošalje šefovima koji očekuju baš takvu priču: „Pijani Srbi na trulim balvanima", recimo... Svoje će pijanstvo da prećuti, naravno! Praviće se da je uspeo ono što niko pre njega nije - trezan da shvati i opiše svakodnevicu kosovskih Srba.

Stradalništvo istrošenih figurica za društvenu igru. Rakiju ne razume, o njoj neće pisati. Šteta - Kosovo mu danas, što bi Čorba rekao, dođe nešto kao meze uz alkohol...

Kako da hvalim kartu pića, a ne pomenem kafanu? Manirom pevaljke u iznajmljenom terminu: „Za moj večerašnji izgled pobrinula se odlična brlja iz Jagnjenice". Sve ovo i deluje kao niskobudžetna reklama za jeftin proizvod u koju su se naručioci razočarali, pa se silno trude da zaborave na nju.

Tek se ponekad zavrti na televizijama sa atarskom frekvencijom, uz izvinjenje gledaocima, upozorenjem da nije za mlađe od 18 godina i muzičkim pozdravom stanovitom šuraku čija je krava otelila dvoglavo tele. Predsednik je pozvao na uklanjanje barikada, nije drug, majke mi. Gde posle da pijemo, gde da se srećemo s ovim divnim ljudima?

Nećemo valjda po kućama?! U njima odavno nisu bili. Kuća je dom, dom je koren, koren je ova grobna zemlja, u zemlji ih je više nego na njoj. Koga, bre, to zanima?

Bilo jednom jedno Kosovo i Metohija, neki Srbi, i odlična rakija... Šta je s njima bilo, niko ne zna niti pita, ali rakija je, hvala na interesovanju - dobro! Jaka, čista i s razlogom ljuta, kakvi su i ti ljudi bili...

Koji ljudi? A, pitate za rakiju!

Okej, onda! Druge priče ovde i nema...

Mihailo Medenica