29. 01. 2012

Vodič za život... Dragoslav Bokan

Samosvest

U jednoj televizijskoj emisiji (a na temu nacionalnog identiteta), voditeljka me je pitala šta bi, po mom mišljenju, bili oni najvažniji srpski simboli - šta bi to najbolje označilo naše društvo i našu tradiciju

Naravno, odmah na pamet padaju (srpski) jezik i (pravoslavna) vera, uz čitav niz drugih, podjednako važnih i već na prvi pogled značajnih simbola i elemenata. Tu su i dvoglavi orlovi naše srednjovekovne istorije, naša trobojka, praznik Vidovdan (i kosovski zavet), himna „Bože pravde" (koja već svojim tekstom govori mnogo šta o našim težnjama i istinskim prioritetima).

Međutim, iz mnogo suštinskih razloga, ja sam izrekao nešto sasvim drugo. Nešto potpuno drugačije. Rekao sam: „Samosvest".

I ma koliko nekom to zvučalo, možda, previše egzotično ili suviše apstraktno, ja sam ubeđen da postoje situacije kada se moramo prosto odmaći korak unazad da bismo odgovorili na pitanja od sudbonosne važnosti, a ne da sipamo kao iz rukava. Opšteprihvaćeni stereotipi i refleksni „odgovori na sva pitanja" (kao da se sve stvari podrazumevaju, same po sebi) nemaju nikakav efekat, niti su zaista odgovori. Bar sve dok se ne „resetujemo" iz odavno već zatvorenog kruga mahnitog grizenja sopstvenog repa, uokrug, do besvesti. Dok se ne povratimo u stanje koje uopšte omogućava kakav-takav realni odgovor (koji u sebi ima isceliteljski smisao i proverljivu važnost pravog odgovora). Jer utrnulom nogom se ne može trčati; utrnulom rukom se ne mogu otvarati vrata, niti se može pisati ili prihvatiti tuđi stisak šake (bez bolne grimase); a utrnulim bićem se ne možemo pokrenuti iz „zamrznutog vremena" uvek istih, za nas ovakve - nerešivih problema i iskušenja.

Jer kada nestanu osnovni mehanizmi jednog celovitog sistema vrednosti, onda je najvažnije uspostaviti makar fragmente nečeg realnog, a da se stvarno i suštinski tiče naše (po mnogima gotovo bezizlazne) situacije. Nečeg podjednako načelnog, koliko i konkretnog.

Zato se bez odgovarajuće samosvesti ne može ama baš ništa uraditi. Nemoguće je ikuda krenuti, pošto se bez nje ne može ništa razumeti, zapamtiti i naslutiti. Jer je samosvest neka vrsta inicijacijske aktivacije znanja o sebi i svetu oko nas. Voljni okidač koji nas snažno pokreće iz mrtvila i dezorijentisanosti - iz haosa bezličnih informacija, iz hrpe suvišnih pitanja i beskonačnog mnoštva lažnih, nedovoljnih i praktično neprimenljivih odgovora.

Polje samosvesti je ono sudbinsko raskršće, sa koga se opet kreće u novu fazu našeg istorijskog (i ličnog) puta. Prostor odakle se polazi ka onome što nas tek očekuje, tamo iza prve kalendarske krivine. Mesto odakle se unapred pojačavaju ili upropaštavaju sve šanse za uspeh i pobedu još nerođenim generacijama.

Karađorđev ustanak je samo krunski plod samosvesti svih njegovih i naših prethodnika i predaka; ratničke pobede srpske vojske u balkanskim i Prvom svetskom ratu, pre svega - logična posledica samosvesti poslednjih Obrenovića o važnosti pravljenja ozbiljne i respektabilne vojne sile; rađanje deteta - direktna posledica samosvesne odluke o zbližavanju od strane njegovih roditelja... i tako redom. Sve posledice imaju svoje zakonomerne uzroke, a uzroka nema bez odgovorne (dakle - samosvesne) odluke. Jer je samosvest, u stvari, odgovarajuća kombinacija neophodnog samopoštovanja; pravilnog razumevanja kako svoje različitosti, tako i sopstvenih prioriteta; kreativnog prihvatanja onog individualnog i onog zajedničkog (porodičnog, nacionalnog, ljudskog) iskustva i bezuslovne spremnosti na uvek ponovno promišljanje svog mesta u svetu i kosmosu (sa sve trunčicom radoznalosti i pomalo smelosti da se isprobaju sva još moguća i dostupna rešenja). Ona je preduslov zrelosti i pokazatelj da još uvek postoji dovoljno života u onima koji se spremaju da nešto urade, odluče, preduzmu, pokrenu, zaustave, izmene...

Dakle, istinska samosvest je preduslov svake odluke, prethodnica svakog uzroka, prolog svake drame, predgovor i sadržaj svakog romana, kratki sinopsis svakog životnog scenarija. To je metodološki pristup od koga u potpunosti zavisi naša obrada izabrane teme (koju smo mi izabrali ili koja je izabrala nas).

Neki drugi narodi su već odavno (još krajem devetnaestog veka ili čak mnogo pre toga) razrešili brojna temeljna pitanja svoje istorijske sudbine. Mi smo, nažalost, ulaskom u neprozirnu maglu kobnog jugoslovenskog eksperimenta ukinuli svaku mogućnost samosvesnog odlučivanja. I sve što nam se kasnije dešavalo, događalo se kao u magnovenju, sasvim pasivno, isključivo po refleksu tuđih odluka i želja. Pošto je za samosvest neophodna puna i stvarna nezavisnost, ona srećna svedenost na prave granice svojih istinskih potreba i realnih mogućnosti.

Jugoslovenstvo je kao parazitska imela (koja samo glumi samostalnost), iznikla iz plodotvornih sokova srpskog „drveta života", postajući - neodgovornim odlukama ovdašnjih političara (a pod strašnim pritiskom međunarodne zajednice i po nas nepovoljnih okolnosti) - nekakav dvojnik i sijamski blizanac srpstva, koji sa nama deli i glavu i srce i unutrašnje organe (čineći nas nemoćnim, bezvoljnim i nespretnim).

Zato je povratak preduslova za istinsku, obnovljenu i vaskrslu srpsku samosvest i „uslov svih uslova" našeg oporavka, jedini obećavajući garant mogućeg uspeha pri izboru pravca za dalji nastavak našeg puta.

A mi se sada NALAZIMO NA (vekovnom i milenijumskom, ne samo formalnom) RASKRŠĆU SRPSKOG PUTA. To je najvažniji deo naše više-manje otužne nacionalne sudbine. To da će se, eto, baš ovih godina (na ovaj ili onaj način sa više ili manje našeg učešća u tome) odigrati neizmenljivi izbor našeg budućeg pravca.

Pravca kojim će zatim koračati, uspravno ili ponizno, deca naše dece, mnoge generacije naših potomaka.