30. 01. 2012

Uroš Đurić - TRIBINA

Zovi, samo zovi...

Ovo s rukometom ispalo je odlično iz više razloga.

Glavna stvar je pokazatelj da je sredina koja ne može da se sastavi sa sobom više od dve decenije u potpunosti sposobna da organizuje još jedno vrhunsko takmičenje kontinentalnog ranga u jednom od vodećih kolektivnih sportova u svetu. Da bi se to postiglo potrebni su znanje, organizacija i prateća infrastruktura, što znači da se u tome ne oskudeva. Pa, u čemu je onda problem? Ukoliko znanje, organizacija i postojeća infrastruktura nisu u pitanju, zbog čega onda godinama, pa i decenijama, tavore nagomilani nedovršeni projekti počev od Koridora 10, preko rekonstrukcija vodećih beogradskih muzeja do metroa, razvoja agronomije, školstva...?

Na to pitanje mogli ste da pronađete odgovor u situaciji u kojoj se sportsko takmičenje međunarodnog ranga koristi za lokalne i regionalne političke igre. Vulgarna politizacija svih društvenih pitanja upravo služi denunciranju političkih protivnika - tipa - evo mi bismo baš da uredimo stvari, ali nam ovi drugi bacaju klipove pod točkove - što je najčešći izgovor za uspostavljanje političkog monizma i odbacivanje odgovornosti za kolosalne neuspehe tranzicionog perioda u Srbiji. U ovom slučaju je prisustvo hrvatskih navijača, do završnice takmičenja gotovo neprimećenih, poslužilo kao izvanredan povod za ko zna koji po redu pokušaj destabilizacije u regionu.

Dobar deo nasilnika koji se pod okriljem patriotizma često uključuju u rad organizovanih navijačkih grupacija zapravo slabo znaju istoriju i teško da bi mogli da nabroje deset božjih zapovesti (kojih se i inače slabo drže) ili prepoznaju u naosu crkve ciklus dvanaest velikih praznika, pa je njihovo očekivano kleronacionalno opredeljenje i poziv na očuvanje tradicionalnih vrednosti suštinski karikaturalno. Ali nema ničeg smešnog u razbijenim glavama i paljenju tuđe imovine. I upravo je tu država zakazala, isključivo zbog toga što se državne službe i dalje instrumentalizuju u svrhu partikularnih partijskih interesa i pozicioniranja oko izbornih rezultata, bilo ovih pred nama u Srbiji, bilo nedavno završenih u Hrvatskoj.

Neko se od komentatora na internetu požalio da su komšije prizivale incidente navodno provocirajući u gledalištu uz pesmu "Zovi samo zovi". Ne može se naći bolji primer od nje, gde na istu melodiju jedni pevaju "Oj, Srbijo mati, nemoj tugovati. Zovi, samo zovi, svi će sokolovi za te život dati! Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka!", a drugi "Oj, Hrvatska mati, nemoj tugovati! Zovi, samo zovi, svi će sokolovi, za te život dati! Za dom i slobodu, Hrvatskom narodu. Srijem, Banat i Bačka, tri srca junačka". Jedni se pri tom krste zdesna nalevo, a drugi sleva nadesno. U raspravi koja se logično povodom toga čije je pesma rasplamsala po raznoraznim internet forumima, javio se jedan glas koji je napušio i jedne i druge tvrdeći da pesma u originalu ne pripada ni jednom ni drugom nacionalnom predznaku, već Sokolima, sveslovenskom atletskom pokretu nastalom u Češkoj 1862, preko kojeg se delimično vršila emancipacija slovenskog življa u predominantno germanskom ustrojstvu centralne Evrope. Dok se mi mlatimo oko toga čiji je pesmuljak, neprimetno je prošla kolonizacija ovdašnjih privrednih, finansijskih i medijskih sektora, što drugim rečima znači - kolonizacija zemalja. Pa sad, mlatite se i dalje...

Sa ruiniranim školstvom, zdravstvom, korumpiranom vlašću i devastiranom kulturom, kvazireligioznošću i tradicionalističkom zatucanošću, modernistički uzleti kojim je ova sredina obilovala posle dva svetska rata, podižući u oba navrata zaostale ruralne sredine u sam centar civilizacijskih progresivističkih procesa deluju mi svemirski nedostižne u današnje vreme. Ne vidim pravac, ne vidim nikakvo usmerenje društva. Zato mi ovo podizanje iz pepela rukometa posle decenijske stagnacije, čiji se oporavak a kamoli ovakav nagli uspon nije mogao ni izbliza naslutiti, deluje kao mogućnost da se i u drugim zapostavljenim sferama društva može ciljano doći do ozbiljnog preokreta i verujte mi, kada to kažem, ne mislim na istoimenu koaliciju, jebeš to zamajavanje, mislim na aktivno preusmerenje postojećih društvenih snaga.