04. 02. 2012

Olimpijska revija

Kolumna Vlade Divca

Nije moglo lepše da počne

Da li je bolje moglo da počne? Novak Đoković, vaterpolisti, rukometaši, troje tekvondista u našem olimpijskom timu... Srbija živi velike sportske dane, toliko radosti, groznica iščekivanja rezultata... Da, definitivno nije mogla bolje da počne godina u kojoj slavimo vek od prvog izlaska na olimpijska borilišta, godina u kojoj čekamo stotu olimpijsku medalju.

Svaka čast Novaku i vaterpolistima, ali ovoga puta krenuću od rukometa. Srebro na Evropskom prvenstvu je zlatnog sjaja. Posle ko zna koliko godina, ovaj trofejni sport je bio tema dana. Svuda se govorilo o Vukovićevim herojima, Stanićevim odbranama, zajedništvu kojim su stigli do velikog rezultata. Ne treba da govorim koliko medalja znači našem rukometu. Drago mi je zbog činjenice da će se ovi momci naći u trci za London, ali i zbog povratka rukometne atmosfere koju smo izgubili proteklih godina. Organizacija sjajna, Arena za nezaborav, neki dueli će ostati upamćeni za sva vremena.

Šta da se kaže o Novaku... Gledao sam ga i divio se. Sa Marejom pet setova, sa Nadalom isto toliko u skoro šest sati igre... Šta sve može živ čovek, šta sve može Novak! Iskreno, ne znam gde su mu granice. Mislim da ni on nije siguran koliko može. Gledao sam i Nadala. Veliki sportista. Kada kaže da je zadovoljan ovakvim porazom, možete misliti koliko zapravo Novakova pobeda dobija na značenju. Definitivno je još jednom dokazao zašto je svetski broj jedan.

Vaterpolisti su otišli u Holandiju da vide gde su, i vratili se sa zlatom. Divim se njihovom sistemu, treba istrajati u nastojanjima da stalno budeš najbolji. Koliko znam, samo jednom od 2006, od kada se takmičimo pod zastavom Srbije, vaterpolisti nisu bili među osvajačima medalja. Da li je potreban bilo kakav komentar? Imaju višedecenijski sistem i uspevaju i kada im nije lako po pitanju objekata, sredstava, razvoja igrača. U Ajndhovenu su pokazali zrelost, igrali koliko treba i sa evropskim zlatom dočekuju Igre u Londonu. Sada bi samo trebalo, bez mnogo prognoziranja i ocenjivanja, da ih pustimo da rade kao i do sada, jer oni najbolje znaju kako do Londona i kako u samom Londonu.

Naš olimpijski tim bogatiji je za troje predstavnika. Stižu iz tekvondoa, sa evropskih kvalifikacija u Kazanju. Nismo tako nešto očekivali i zbog toga je naša radost veća. Damir Fejzić, Dragana Gladović i Milica Mandić su odličnim rezultatima ušli u našu olimpijsku porodicu. Prvi put će naš tekvondo imati troje predstavnika i zbog toga ovim vrednim i mladim sportistima upućujem iskrene čestitke.

Ono što me je posebno radovalo ovih dana je način na koji su naši sportisti, iz meča u meč, bodrili jedni druge i sve vreme imali podršku i naših strelaca, plivača i svih drugih...

Svi će oni, i teniseri, vaterpolisti, strelci, plivači..., svi se nadamo i rukometaši, biti zajedno u Londonu i činiti jedan tim - olimpijski tim Srbije! To je ambijent koji nam treba!

Drago mi je i da je u obično mirno vreme sport potpuno okupirao januar, zaposeo sve naslovne strane u pisanim medijima, bio prisutan na TV ekranima kao retko kada. Nedelja, 29. januar, kada smo imali tri velika finala, kada smo slavili u dva, ostaće zapisan kao jedan od najuspešnijih dana srpskog sporta uopšte. Za početak olimpijske godine teško da sam nešto lepše mogao da poželim.

Nažalost, januar 2012. godine obeležio je i jedan tužni trenutak. Sa životne scene, na kojoj je bio 82 godine, u legendu je otišao Miljan Miljanić. Popularni Čiča je, zapravo, legenda postao za života. Jedinstvena fudbalska institucija, tvorac moćne Crvene zvezde, veliki trener madridskog Reala. Prisustvo čitave fudbalske Jugoslavije, oproštaji od strane FIFA, Reala, samo su dokaz Miljanove veličine. Malo imamo takvih radnika, koji na jednom mestu mogu da okupe toliko ljudi kao što je to učinio Miljan na svom poslednjem putu. I upravo ta povorka ljudi koja ga je ispratila proglasila ga je legendom. Jer Miljan to i jeste.