04. 02. 2012

Olimpijska revija

Ekskluzivni intervju: Darko Stanić, golman rukometne reprezentacije Srbije

Darko Stanić: Kako sam pobedio drogu i postao najbolji golman

Najbolji golman proteklog evropskog prvenstva u ekskluzivnoj ispovesti za Olimpijsku reviju govori kako je posle pada na dno i dvogodišnje suspenzije zbog korišćenja kokaina uspeo da se vrati i predvodi „orlove" do drugog mesta na Starom kontinentu

Kroz pakao do raja! Tako bi najkraće mogao da se opiše životni i profesionalni put jednog od najboljih rukometnih golmana današnjice, zvanično najboljeg čuvara mreže poslednjeg Evropskog prvenstva i „ministra odbrane" Srbije - Darka Stanića (33).
Rođeni Mojkovčanin postao je heroj nacije, idol mladima, prvi među jednakim srebrnim „orlovima" i igrač kom se najčešće klicalo u Beogradskoj areni. Nepunih šest godina ranije stajao je na ivici ambisa, gotovo pomiren sa tim da je njegova profesionalna karijera završena.

Tek što je iz Crvene zvezde prešao u švajcarski Grashopers pao je na antidoping testu, jer je bio pozitivan na kokain. Usledila je suspenzija od strane Olimpijskog komiteta Švajcarske na dve godine i pad na dno bio je neminovan i ekspresan...

Stanić danas, s pozicije najomiljenijeg reprezentativca Srbije, kaže da je preživeo neverovatno iskustvo vraćanja sa dna, što pare ne mogu da kupe. Da je živeo nekoliko života, ali i kad bi mogao, ne bi promenio prošlost, ni jedan jedini dan.

Utisci se polako sležu posle Evropskog prvenstva i euforije koja ga je pratila. Da li je iz dana u dan manji žal za ispuštenim zlatom, a veće zadovoljstvo zbog srebra?

- Malo hladnije glave kad razmislim, sve mi se čini da nismo bili spremni da uzmemo zlato. Ostajem pri stavu da smo bili iscrpljeni, istrošeni, bez dovoljno energije. Normalno je da smo bili delimično tužni, jer tako se oseća svaki sportista kada izgubi poslednju utakmicu na turniru. Ali reakcija publike još u Areni, pa proslava s vaterpolistima na balkonu, to su stvari u kojima shvatiš da si napravio ogromnu stvar. Veliki je to uspeh za srpski rukomet, a i da nam je neko pre prvenstva ponudio isti ovakav epilog, svi do jednog bismo potpisali.

Zašto se 26 godina čekalo na finale, 16 na evropsku medalju, a 11 na bilo kakvo odličje? Zar nije to previše za srpski rukomet?

- Ranije smo prolazili kroz veoma teške trenutke u rukometu, naročito reprezentacija, koja je ogledalo čitavog stanja u sportu. Imali smo dosta pehova, za dosta stvari bili smo sami krivi. Nasledili smo probleme od prošlih generacija koje nismo uspeli da rešimo. I kad bismo se najviše trudili, dali zadnje atome snage, desilo bi se da nemamo sreće ili nas „ubiju" sudije... Ispadali smo rano na prošlim velikim takmičenjima, vraćali se kući istrošeni emotivno, sa još manje vere u sebe.

Šta se promenilo pred šampionat u našoj zemlji?

- Prvenstvo u Srbiji donelo je veliki pritisak na nas jer smo hteli da se ostvarimo na tom polju. Ima dosta igrača koji su napravili odlične karijere u klubovima, ali reprezentacija je nešto drugo. Jednostavno, želiš da ostaneš upamćen kod svog naroda, da za zemlju uradiš nešto veliko. U klubu si običan radnik, a ovo je nešto mnogo uzvišenije.


Da li ste se plašili eventualno još jednog neuspeha, koji bi zadao možda i presudan udarac srpskom rukometu?

- Jesmo se pribojavali, pošto nismo imali iskustvo kako se postiže veliki retzultat. Imali problema u pripremnim utakmicama, mada sam govorio da će se, po starom srpskom običaju, nešto dobro desiti pred sam kraj. Počeli smo s velikom energijom i voljom da pokažemo sebi i javnosti da možemo mnogo, da ekipa ima potencijal za najveće domete.

Može li reći da je ovo srebro kruna jedne generacije?

- Sigurno da jeste. Ono o čemu smo sanjali. Pričao sam sa saigračima i uvek im govorio zašto bi nam neko krao naše snove, kada smo ih mi sanjali?!



Da li ste imali pre početka prvenstva utisak da su javnost, odnosno navijači digli ruke od vas?

- Imam takvo iskustvo u životu, kada sam dotakao samo dno i krenuo odatle. Tada čovek pokupi rezervnu energiju, za opstanak, kao kod životinja. I tada može da bude najjači. Samo ako pravilno razmišlja, postaje veoma opasan. To se desilo nama i zato sam srećan.

Kako danas, iz perspektive vlasnika srebrne medalje i zvanično najboljeg golmana sa Evropskog prvenstva, gledate na taj period kada ste bili na dnu?

- U životu sam naučio da gledam unapred. Praktično me prošlost i sve što se dešvalo ne zanima mnogo, ne pamtim previše stvari. Čini mi se da sam živeo nekoliko života. Taj život, gledajući iz ovog ugla, deluje mi kao da ga je neko drugi živeo. Ali, pokupio sam to iskustvo i naravno da ne mogu sve da zaboravim. Iz najgorih stvari u životu znaju da se izrode i neke najpozitivnije i da izvučeš dragoceno iskustvo. Život treba posmatrati na pozitivan način i razmišljati zašto se to desilo?! Odnosno, možda je tako moralo i možda vas život vodi ka pravom cilju, ali nekim zaobilaznim putem.

Kako je došlo uopšte do problema s kokainom, zbog esperimentisanja ili trenutak slabosti?

- Volim da eksperimentišem, da probam sve u životu. Voleo sam uvek da se poigram sa zabranjenim voćem. Ponekad se čovek opeče. Probao sam, hteo da vidim kakav je osećaj i o čemu se tu zapravo radi, a iskreno da vam kažem nije mi se svidelo. Na sve što je usledilo pokušavao sam da gledam kao na najnormalniju stvar.
Svi prođu tako nešto u životu, ali ja sam javna ličnost i za mene nije bilo opravdanja. Zato na taj period gledam kao da je morao da se dogodi i nikad ne bih menjao svoj život.

Zbog čega, zar nije bio mučan taj period od dve godine bez rukometa?

- Kažem da sam bio na dnu, ali iskustvo vraćanja sa tog dna... To ne može da se plati, kupi. To je možda najveće bogatstvo u mom životu. Sad sam presrećan što sam prošao kroz sve to. Kao neki ispit. Smatrao sam to testom, preprekom koju sam morao da prođem i da će me na kraju čekatri nagrada, kao što je i bilo!

Najveća nagrada je priznanje ili kada 20.000 ljudi u Areni skandira vaše ime?

- Naravno, nema veće nagrade od te kada vas vaš narod voli i poštuje. I u tom teškom periodu za mene postojali su ljudi, prijatelji, koji su me podržavali. Posle svega su mi dali novu šansu, pomogli da se vratim. Razmišljao sam zašto, ako sam napravio grešku koja se u svetu sporta veoma teško oprašta? I shvatio sam da sam sve u životu uvek radio iskreno, pošteno i sa srcem. Tako da su ljudi znali to da cene, verovali u mene i vratio sam se. Iskrena emocija na terenu, to se ceni.



Ne biste ipak preporučili bilo kome da prođe vašu golgotu?

- Naravno, to ne sme da se ponovi nijednom mladom sportisti. Iz svega toga može da se izađe mnogo ranije, odnosno da se ne dopusti takva greška. Danas želim da budem idol i uzor mladima i naravno da je prvi savet da se klone droge i sličnih stvari.

Jeste li spremni za sledeći cilj, a to su Olimpijske igre u Londonu do kojih morate kroz kvalifikacije?

- Naravno da bi posle ovog srebra to bila velika stvar za sve nas, da se nađemo na Igrama. To je kruna karijere svakog sportiste. Meni je bila želja da odemo direktno sa zlatom, ali možemo i zaobilaznicom preko Madrida i kvalifikacionog turnira.

Bilo bi vam prvi put?

- O tome sam pričao, sve nam je nešto prvi put, te finale, te medalja... Zato je i zanimljivo. Nemam isksutva sa Olimpijskim igrama, ali svi koji su bili kažu da je veličanstven osećaj. U istoriji čovečanstva to je bio prvi i ostao najveći sportski događaj. Skup najboljih sportista iz čitavog sveta. Samim prirustvom daješ sebi neki poseban pečat. Sigurno je da će biti zadovoljstvo. A pošto sam rekao kako volim sve da probam, probaću valjda i to.

Vladimir Tomković