BEOGRAD 04. 02. 2012

PRESS

Kraljice srče od slomljenih srca

Tradicional - Ubistvo kafanske pevačice iz Smederevske Palanke podsetilo je javnost i na skoro zaboravljene zavodnice s mikrofonom, koje se pokazuju kobnim još od Koštane

Svirepo ubistvo kafanske pevačice iz Smederevske Palanke, kojoj je u trenutku ljubomore presudio duplo stariji kolega iz benda, izazvalo je nepodeljeno zgražavanje i osudu srpske javnosti.

Ovaj zločin podsetio je domaću javnost i na davno zaboravljenu kategoriju - autentičnu kafansku muziku, mitologiju decenijama građenu oko te scene i, naravno - na legendarne kafanske pevačice.

Antiglobalisti  svih zemalja...

Imena koja su pored „juga 45", Čehinja na Hrvatskom primorju i crvenog pasoša postala i ostala jedan od prepoznatljivih brendova bivše Jugoslavije.

Iza scena koje puritancima deluju kao „opskurna i degutanta", pošalica tipa „ne pipaj pevačicu... masnim rukama" i prostodušnih zvižduka dok se haljinica provokativno diže - krije se daleko ozbiljnija priča. Zapiljeni polupijani pogledi, srča do kolena i pevačica (gola malo iznad kolena) raskrvavljenih tabana nisu slika balkanskog divljaštva. Oni iskusniji i upućeniji reći će vam da atmosfera dok Silvana „loži masu" predstavlja prvu antiglobalističku iskru, siže neukrotive slovenske duše, bastion balkanskog prkosa, simbol bratstva i jedinstva - i još štošta...

Priča se da beležnice radnika Državne službe nigde nisu bile tešnje nego na nastupima raznih Silvana - isto tako se priča i da su akteri beleški bili više nego svesni toga, ali nisu posebno marili... I to jeste deo kafanske mitologije - one gde je pevačica na vrhu božanske piramidalne liste, vinjak nešto niže, a ostatak je nebitan.

Na kraju krajeva - istinu u muškom rodu, o ovom fenomenu, pevao je i pank-rok sastav „Zabranjeno pušenje", poetski poručujući: „Kad počne dernek i kad on(a) zasvira, ne bi stigo reći ni bismilah, već bi lup'o glavom i lomio bi čaše, već bi te Ibro bacio u sevdah..." Nema tu puno filozofije - ili kapiraš, ili ćeš ukapirati posle dva vinjaka i jedne pesme...

Ana kao Silvana

Jedan teniski magazin svetskog formata, koji godinama bira najseksepilnije lice belog sporta, odlučio je da našu Anu Ivanović stavi van konkurencije jer koleginice pored zanosne Beograđanke nemaju šanse. Srbija, pa i petnaestak miliona širi prostor imao je međutim „Anu pre Ane" - istina, ova uzdahe nije plenila forhendom i neugodnim prvim servisom, već „performansom" za mikrofonom, dok bosonoga gaca po stolovima između jagnjetine i vinjaka.

Pričamo, naravno, o Silvani Armenulić, koja bi u današnje vreme, a ondašnjim okolnostima, u nekom muzičkom magazinu zasigurno bila van konkurencije, pa neka se Bijonse, Rijana, Madona i ostale primadone zbijaju i glože oko pozicije broj dva. Ono što je Toma Zdravković, neprevaziđeni bard vokalnog otelotvorenja jugoslovenskog prkosa, bio u muškoj konkurenciji - to je Silvana bila u ženskoj.

Neizostavni deo enterijera svake radionice i inventara šoferskih kabina - pevačica za čije se nastupe tražilo mesto više. Pa, ipak, čini se da su te žene, u takvom radnom i mentalitetskom okruženju, bile veće dame, sa ozbiljnijom harizmom i elokventnošću nego današnje im „koleginice" sa roze pudlicama, u „versaće" haljinama i belim limuzinama.

Od kariranih stolnjaka do separea

Nisu kafana, međutim, samo polumitska Koštana, Silvana, Lepa Lukić, Usnija Redžepova i ostale iz plejade „boemskih asova" - iz zadimljenih kutaka u visine su se vinule i „srpska majka" Ceca, jedna od pretendenata na folk tron Seka Aleksić i mnoge druge... I srpska kafanska scena doživela je devedesetih svojevrsnu tranziciju, koja je po boemski svet imala jednako pogubne efekte kao i neuspešne privatizacije po domaću radničku armiju.

Šizoidno šarenilo kariranih stolnjaka, zidarskih flaša i sevdah tonova zamenili su ružičasti tonovi - pevačice su odlučile da umesto zadihanih kamiondžija na prostirci u memljivoj nusprostoriji biraju satenske postelje nalickanih gazda. Gazde su postajale menadžeri, pevačice estradne zvezde, kratke haljinice i „butkice" zamenile su kopije svetskih marki i plastične operacije, a karirane stolnjake potisnuli su otmeni separei i disko-kugle.

Od kafanske mitologije ostale su ishabane trake kultnih ostvarenja poput „Bog stvori kafansku pevačicu" i scena kada Paja i Jare luduju uz Silvanu, prašina oko „Koštane" na staroj polici i pokoje neugledno boemsko ćoše koje prkosno odoleva zubu vremena i promenama koje ono nosi. „Jugo 45" je odavno muzejski eksponat, Čehinje decenijama odlaze u drugu državu, crveni pasoš je potisnuo beli šengen - a vi smotajte Press pod mišku i prošetajte do prve birtije. Poslušajte neku novu Silvanu - dok sada životarite, setite se kako se nekada živelo. 

Toma Zdravković Lovreković