BEOGRAD 11. 02. 2012

PRESS

Ženski cunami u srpskom filmu

Napredak - Za sto godina srpskog filma svega je šest žena kod nas potpisalo režiju nekog filma, a isto toliki broj rediteljki pojavio se u proteklih godinu dana sa debitantskim delima

U nešto više od godinu dana šest rediteljki u Srbiji priprema, snima ili su već snimile svoje debitantske dugometražne igrane filmove. Koliko je ovaj broj rediteljki veliki i iznenađujuć pokazuje podatak da je u celoj istoriji srpskog filma dugoj sto godina priliku da snimi film dobilo ukupno šest žena, počev od Soje Jovanović, a zaključno sa Isidorom Bjelicom.

Svoje igrane filmove snimile su Maja Miloš („Klip"), Jelena Bajić Jočić („Led"), Andrijana Stojković („The Box"), Ana Marija Rosi (film u omnibusu „Neke druge priče"), a u pripremi su filmovi „Neposlušna" Maje Uzelac i Mine Đukić. Zašto je rediteljski posao kod nas (bio) isključivo muški posao? Naše mlade rediteljke smatraju da odgovor ne treba tražiti u polnim razlikama ili u nepoverenju prema ženama, već u dve činjenice: u Srbiji je zbog manjka novca i afirmisanim autorima teško da snimaju, a drugi razlog je nedovoljna zainteresovanost žena za ovaj posao.

Prekretnica devedesetih

Maja Miloš je prošle godine svoj prvi igrani film „Klip", nagrađen nedavno na festivalu u Roterdamu, snimila posle jedanaest uspešnih kratkih i dugometražnih filmova.

- U Srbiji je generalno jako teško snimiti film, bilo da je reč o afirmisanim rediteljima ili rediteljkama. Nemam utisak da nedostatak žena koje režiraju ima veze sa tim što su žene. To što sada ima nekoliko mladih rediteljki koje pokušavaju nešto da urade posledica je činjenice da imaju izrazit autorski stav - kaže mlada rediteljka za Press.

„Klip" je priča o odrastanju viđena očima četrnaestogodišnje lolite. Kroz jednostavnu ljubavnu priču, autorka se bavi odnosima u školi, komplikovanim porodičnim odnosima, ali i energijom koju mladi i danas ispoljavaju na potpuno neobičan način, pomeranjem sa socijalno prihvatljive forme.

Pre nego što je snimila film „The Box", Andrijana Stojković bila je pomoćnik reditelja u filmovima „Mi nismo anđeli 2" i „Sveti Georgije ubiva aždahu". Predaje i na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU). Ona kaže da je pojava žena u u ulozi rediteljki krenula sa njenom klasom na FDU.

- Nekada na FDU studentkinja filmske režije nije ni bilo, jer nije postojalo interesovanje, a snimanje filma delovalo je kao božansko delo. Sa mojom klasom, koja je upisala režiju 1996. godine, na kojoj su bili tri muškarca i tri devojke - Maja Uzelac, Verica Patrnogić i ja, to se promenilo. Mogu reći da se posle te klase ipak nešto pokrenulo i od tada se uvek pojavi po jedna devojka na klasi. Razlog što nas sada ima leži u činjenici da smo sazrele da se pojavimo sa svojim autorskim filmom.

„The Box" se bavi devedesetim godinama prošlog veka. Stojkovićka potrebu da se bavi tim periodom objašnjava time što je za film neophodna drama, ali i time da u nama postoje pitanja o događajima iz tog perioda na koja tražimo odgovore, a još ih nema. Ipak, glavni motiv filma je odrastanje.

Njena koleginica Jelena Bajić Jočić potvrđuje da je teško doći do sredstava da bi se film snimio.

Nema zavere

- Biti reditelj ne znači samo osmisliti kadar i voditi glumce, već i motivisati ljude, imati odgovore na sva pitanja, držati ekipu čvrsto u koloseku svoje osnovne ideje, a dati im dovoljno prostora da budu nadahnuti i kreativni. I kada se svi zamore, reditelj je taj koji mora da ima dovoljno snage da čitavu armiju ljudi podigne i dobije boj u koji je ušao. Pretpostavljam da nema veliki broj žena koje su dovoljno lude i hrabre da se uhvate u koštac sa svim ovim - kaže ona.

„Led" je zasnovan na motivima istoimene monodrame koju je napisao Radoš Bajić i koja je posvećena temeljnim i trajnim vrednostima sela i srpskog naroda. Priča odslikava društvene i socijalne promene sedamdesetih godina prošlog veka, posle čega počinje dramatičan proces raslojavanja i propadanja srpskog sela.

Ana Marija Rosi jedna je od autorki iz regiona omnibusa „Neke druge priče". Veću zastupljenost žena u režiji tumači kao nezainteresovanost nežnijeg pola za ovu profesiju.

- Nije u pitanju nikakva zavera protiv žena reditelja. Manje nas je zato što je manje interesovanje žena za tu profesiju. Nas je bilo šestoro na klasi. Njih petorica i ja. To je, otprilike, i odnos na prijemnom. Nešto se, ipak, menja sa godinama, pa imam utisak da se malo razbija dugogodišnja predrasuda da je to muško zanimanje. Ne zaboravite, i u svetskoj kinematografiji je mnogo više muškaraca nego žena reditelja. Nije to naš specijalitet.

Omnibus „Neke druge priče" je socijalno angažovani film sastavljen od pet priča iz pet zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije. Sve priče bave se trudnoćom, odnosno rađanjem novog života na prostoru koji se ne tako davno raspao u dosta krvi i užasa. 

Nenad Milenković, Beograd