12. 02. 2012

Press

Dosije

Pomoz bog, braćo sportisti

Moderna vremena „pomirila" su religiju i vrhunski sport u kojem se obrću milioni, i mnogi su primeri koji potvrđuju ovu tezu, od brazilskih fudbalera i izraelskih košarkaša, pa do naših tenisera i golgetera

Možda bi se za Itana Čemerinskog saznalo i ranije, možda bi još u srednjoj školi postao zvezda, poput Karmela Entonija ili Lebrona Džejmsa. Od pomenute dvojice svakako je obrazovaniji - govori tri jezika, uči četvrti (mandarinski), dok Rubikovu kocku rešava za manje od tri minuta - a podjednako je nadaren i kada je reč o košarci. Uostalom, njegov bivši trener, pokušavajući da sakrije kiselkasti osmeh, jednom je prilikom istakao: „Itan je najbolji igrač koga NIKADA niste videli!"

Čemerinski je u NCAA ligu stigao sa statusom mačke u džaku, jer je samo nekolicina najvećih košarkaških fanatika bila svesna njegovog postojanja. Prosto, do odlaska na koledž, utakmice koje je Itan odigrao mogle su se izbrojati na prste. Odgajan u duhu judaizma, naučen da slavi Sabat, Čemerinski od petka do subote uveče nije radio bukvalno ništa, a u američkim srednjoškolskim ligama upravo se u to vreme odigrava najveći broj mečeva.

Da je Srpska pravoslavna crkva ostala tako kruta kao jevrejska, i Novak Đoković bi, baš kao Itan Čemerinski, u jednom trenutku morao da bira između vere i karijere.

„Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu", kaže se u jednoj od deset božjih zapovesti, što bi u Novakovom slučaju značilo sledeće: od ponedeljka do subote pobedi koga možeš, a onda u nedelju predaj finale, jer ne bi trebalo da si na stadionu, nego na - liturgiji. A teniska finala se, kao što znamo, gotovo bez izuzetka igraju nedeljom, osim ako kiša ne kaže drugačije...

Srećom po srpski tenis, Đokoviću još niko iz SPC-a nije zamerio na odigranim finalima, pa je najdominantniji sportista današnjice nesmetano mogao da ukomponuje tenis sa verskim ubeđenjima. Nekada se znalo da ni kafana „Znak pitanja" ne može da se otvori pre nego što se u Sabornoj crkvi ne završi liturgija, ali u hrišćanstvu taj dan gospodnji očigledno više nije toliko važan kao kod Jevreja. Može se reći da se Novak rodio u pravo vreme, jer sport i religija nisu uvek bili u harmoničnim odnosima.

- Crkva je u svojoj istoriji bila protiv sporta, događalo se i da zabrani Olimpijske igre. Procena je bila da su paganske, da slave kult obnaženog tela. Danas, međutim, nijedna crkva zvanično nije protiv sporta, čak neke blagosiljaju svoje olimpijske ekipe - kaže za Pressmagazin verski analitičar Živica Tucić.

Mada se neki „tvrđi" crkveni velikodostojnici verovatno neće složili, čini se da je u ova moderna vremena moguće „pomiriti" sport i religiju, pri čemu se ne misli samo na fiskulturu i amaterski sport, već i na onaj vrhunski, u kojem se obrću milioni. Kao što se istovremeno može biti i dobar vernik i dobar inžinjer, ili zemljoradnik, sasvim svejedno, tako se može biti i uspešan a opet bogougodan sportista. Mnogi su primeri koji potvrđuju ovu tezu, od brazilskih fudbalera i izraelskih košarkaša, pa do naših tenisera i golgetera.

Osim što je, primera radi, prvi teniser na ATP listi, Novak Đoković je i nosilac najviših odlikovanja srpske i ruske pravoslavne crkve. Orden Svetog Save prvog stepena, kako je navedeno u obrazloženju SPC-a, dodeljen mu je za njegovu „delatnu ljubav prema Majci Crkvi, naročito pokazanu svesrdnim i istrajnim pomaganjem srpskog naroda i svetinja naše Svete Crkve, posebno na Kosovu i Metohiji". Kome se naš teniser obratio za dodatnu energiju prilikom nedavnog šestočasovnog duela sa Nadalom videlo se i na malim ekranima, pošto su kamere zabeležile njegov pogled ka nebu i uzvik „Bože, pomozi mi!".

Dejan Bodiroga, možda i najbolji košarkaš kojeg je ova zemlja ikada imala, takođe je jedan od sportista koji nikad nisu krili da su vernici i da im je pravoslavlje neodvojivi deo života, a samim tim i karijere. Štaviše, prilikom jedne besede u valjevskom Domu kulture, na tribini „O sportu, o veri, o ljudima", otkrio je da mu se više puta tokom karijere dešavalo da na utakmici oseti prisustvo i pomoć Boga.

- Recimo, desilo se to na čudesnoj utakmici finala Svetskog prvenstva u Indijanapolisu 2002. godine, kada je reprezentacija tadašnje SR Jugoslavije gubila sa osam poena razlike od Argentine dva minuta i 20 sekundi pre kraja. Prisustvo i pomoć Boga dalo mi je snagu da postignem dve ključne trojke i vođen nepogrešivom rukom Boga budem precizan sa linije slobodnih bacanja. Pamtim i finale Evrolige, iste godine, baš na Vaskrsenje Gospodnje, kada sam igrao u Panatinaikosu, protiv domaćeg Kindera. Pobedili smo snažnog protivnika, a to se ne bi desilo bez božje pomoći - objasnio je Bodiroga.

Osim Mateje Kežmana, za koga se zna da je izdvojio znatna sredstva za obnovu manastira Đurđevi stupovi, deklarisani pravoslavci i veliki vernici jesu Ivica Dragutinović i Aleksandar Stanojević, s tim što je bivši trener Partizana nešto diskretniji. Kako je rekao u intervjuu za Press, Bogu se ne moli za rezultat, već kroz pravoslavlje pokušava da postane bolji čovek.

- Imam brojanice, nosim krst oko vrata, ali ne volim to da pokazujem. Ne volim ni da se krstim na utakmici, prilično sam siguran da to nijednom nisam uradio. Svi mi imamo slabosti i pravimo gluposti, pa u veri onda pronalazim mir. Osim što veruje, čovek želi da zrači pozitivnom energijom i da bude dobar. Tako i ja nastojim da sačuvam svoj mir, da iskazujem slabosti, ali da ih suzbijem. Baš iz tog razloga kod mene ne postoji sujeverje, niti imam rituale. Nikad se ne molim Bogu da pobedimo utakmicu. Uradim sve što je do mene, pripremim se sto posto za dešavanja na terenu, a ako se desi, desiće se... - rekao je Stanojević.

Da li će se neko prekrstiti pre nego što krene da okopava njivu ili da igra utakmicu, nije toliko ni bitno. Neki sportisti su, s druge strane, otišli korak dalje, što nije baš uvek nailazilo na odobravanje navijača i javnosti. Poznat je, recimo, slučaj američkog fudbalera Tima Tiboua, koji je na svom licu, na onoj crnoj farbi ispod očiju koja smanjuje refleksiju, nekoliko puta ispisivao verske poruke, poput „John 3:16" i drugih citata iz Biblije. Upravo zbog ovakvih ispada od 2010. godine u SAD je zabranjeno na zvaničnim mečevima isticati verske ili bilo koje druge poruke, što su tamošnji mediji odmah nazvali „Pravilo Tima Tiboua".

- S jedne strane, verovatno se ne mora svojim manifestacijama drugima davati na znanje ko si, šta si i u šta se nadaš. S druge strane, religija je takva, u nešto se veruje ili ne veruje, to ne zavisi od toga čime se bavite, koliko ste obrazovani ili prosvećeni. Možda kod nekih sportista ima pomalo egzibicionizma, ali se ne može reći da kod drugih nema iskrenosti. Mnogo je veći problem što je sport izgubio onu svoju čednost, takmičarski duh, što se fudbaleri kupuju i prodaju za desetine miliona, što je sve otišlo predaleko - kaže Tucić.

Nemali je broj onih koji veruju da religiji, baš kao i politici, nije mesto u sportu, ali se ipak ne može tvrditi da ova dva važna društvena segmenta nemaju dodirnih tačaka. Krenimo, recimo, od suštine: u oba slučaja najčešće ima i pobednika i poraženih. U hrišćanstvu ste ili spaseni ili niste. Ili idete u raj, ili u pakao, ili ste pobedili, ili ste izgubili. Slična pravila vladaju i u sportu, s tim što Bog može biti milostiv, dok sudija ne bi trebalo.

O neraskidivoj vezi između sporta i religije razmišljao je svojevremeno i Korniš Rodžers iz američkog verskog časopisa „Hrišćanski vek", došavši do sledećeg zaključka:

„Što više analiziramo mističnost sporta, njegovu psihologiju i funkcionalnost, to smo skloniji da koristimo verski rečnik u pokušaju da ga objasnimo. I u tome nema ničeg čudnog: još od njenih početaka, na atletiku se gledalo kao na religijski kult."

Upravo u tome, prema mišljenju Tucića, leži i najveći problem u odnosu crkve i sporta. Poslednjih decenija od sportista se često prave „božanstva", što naročito važi za Srbiju, u kojoj se Novakovim uspesima pokušavaju nadomestiti svi ostali neuspesi. Na neki čudan, bizaran način, Srbija i Srbi još uvek tragaju za identitetom, a veliko je pitanje da li se isti može izgraditi na sportu. Tucić zato smatra da bi upravo crkva trebalo da apeluje na narod da malo „spusti loptu", jer se od sporta, složićete se, ne može praviti religija.

- Koliko je religija izgubila značaj u privatnom životu pojedinca, toliko je sport dobio. Nekada je omladini bilo prijatno da ode na liturgiju, na neku slavu, na vašar za Veliku Petku, a danas je sve to zamenjeno sportom. Sport je postao jedna nova religija. A šta je njen sadržaj? Kult čoveka, što je antireligijski, jer nijedan sportista ne može biti božanstvo. Zatim, kult novca, jer novac u sportu igra vrlo bitnu ulogu, što je takođe antireligijski. Na kraju krajeva, tu je i masa, koja često zna da se pretvori u rulju, pa se ja pitam kakav je to sport kada je potrebno 5.000 policajaca da obezbeđuje stadion. Crkva bi mogla i morala da pozove i sportiste i navijače da na sport gledaju opuštenije, da poštuju jedni druge, da shvate da tu nema protivnika, da nema mesta nasilju - zaključuje Tucić.

Aleksa Jovanović