07. 03. 2010

PRESS

Najveća ikona Beograda

Nedavno preminuli Momo Kapor nije bio samo pisac bestselera i novinar autentičnog stila, već za mnoge i simbol autentičnog Beograđanina

Pored velikog broja knjiga koje su ubrzo po objavljivanju postajale bestseleri, Momo Kapor će, uz Bogdana Tirnanića, možda najviše ostati upamćen kao zaštitni znak glavnog grada.

Sedamdesetih godina njegove knjige su bile skoro prodavanije u Hrvatskoj nego u Srbiji. I u drugim bivšim jugoslovenskim republikama Kapor će predstavljati prvu i najveću asocijaciju na autentičnog Beograđanina.

Najveći deo njegovog književnog i novinarskog opusa posvećen je srpskoj prestonici, a brojevi 011 odavno ne predstavljaju samo pozivni broj za Beograd, već naziv Kaporovih kolumni „011", u kojima je sabrao emocije o voljenom gradu.

Korenje pod asfaltom

I sa svojih brojnih putovanja u inostranstvo, Kapor je slao nostalgične redove posvećene Beogradu. „Kad smo u Beogradu, gunđamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu. Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova - dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama (...) I što smo duže u tuđini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača - vraćamo se svojoj ljubavi, koja nije ni primetila da smo bili odsutni.

Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se iščupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbuldera, ostaje li nam korenje duboko pod asfaltom?"

Lepotice iz Knez Mihailove

Pored beogradskih trgova, kafana, reka, Kapor je odlično opisivao i šarm beogradskih devojaka, kojima ni sankcije ni nemaština nisu mogle oduzeti autentični seksepil. Ubrzo su posle ovog književnika i brojni strani novinari stacionirani u Beogradu počeli da posvećuju redove beogradskim lepoticama, koje su im se činile privlačnijom temom od sumornih ratnih događanja na Balkanu.

„U isto vreme sa drvećem koje neočekivano pokloni boje i zakloni sumorne beogradske fasade na kojima fali malter, zapanjuju me, kao i svakog proleća, i devojke koje u istom trenutku, kao po nekoj nebeskoj komandi, blesnu u Knez Mihailovoj, na Terazijama, kod Hrama Svetog Save, po kafićima... I uvek me iznova fasciniraju ta gola leđa, bičevi kose, mlada koža i sjaj u očima rascvetanih lepotica koje nisu imale prilike da odu čak ni do Trsta. Jer to su generacije koje nisu imale šansu da vide svet. Ali, jednostavno postoje i divno im je tu gde jesu. Na svojim putovanjima nigde nisam čuo tako raskošan smeh, takvo zvonko kikotanje bez razloga i sreću dok ispijaju jeftino piće. To mi vraća nadu da smo neuništivi."

Zapisi sa reke

Momo Kapor je možda i prvi među savremenicima isticao važnost Save i Dunava za život srpske prestonice. Istorijsko bogatstvo i prednosti Beograda Kapor je video najbolje sa reka koje opasavaju srpsku prestonicu. „Imam čamac, star 35 godina, i za mene je događaj godine kada mi upali motor iz šestog puta. Često plovim ispod Beograda i prolazeći ispod Kalemegdana gledam te istorijske slojeve, pa vidim Tračane i Kelte u donjem sloju, pa Rimljane u kamenom sloju, zatim Ugare, pa Turke, Austrijance, pa ponovo Turke, i tako se sve to ređa do vrha, do parka i staza po kojima razdragane devojčice žvaću gumu i voze rolere na ostacima starih ratnika. To je za mene simbol života."

Niko nije bolje od Kapora pisao o mentalitetu Beograđana. „Zaustavite prvog slučajnog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvređen što ga tek sada zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio."

(S. D. - B. R.)