11. 12. 2011

PRESS

Cenzura prvih 100 godina

Crni talas: Pre ravno jednog veka osnovan je Britanski odbor za klasifikaciju filma, prvo zvanično telo za proveru podobnosti „pokretnih slika", a od tada su sve države osnovale slične službe.

I dotad je, razume se, bilo onih koji su se zgražavali nad „opscenim" ili „previše slobodnim" scenama u nemim „pokretnim slikama". Ali tog decembra 1911. godine, u Londonu je nastala agencija koja će uticati na istoriju filma jednako kao i veliki režiseri, scenaristi i glumci.
Zvanično se zvala Britanski odbor za klasifikaciju filma (BBFC), ali ju je narod odmah prozvao - cenzori. I taj će se naziv, pošto nema države koja se cenzurom nije bavila, održati do današnjeg dana, baš kao i zadaci: zabraniti film koji iz ovih ili onih razloga vređa javnost ili državu, sprečiti da građani vide nešto što ne bi smeli...

Ne može belac na crnca

Prvi zadatak ozbiljnih ljudi iz BBFC-ja bio je, prvih dana 1912. godine, da odrede koji filmovi imaju „nepotrebno prikazivanje golotinje" ili „scene koje bi mogle da neprijatelju obezbede neke važne informacije".
Najpoznatiji paket „moralnih pravila" za cenzuru stigao je 1930. godine, a ime je dobio po glavnom holivudskom cenzoru, Vilu Hejzu. Ovo su samo neke od njegovih „naredbi":
- Zabranjeno je mešanje rasa, i ljubav između belaca i crnaca. Zabranjeno je prikazivanje seksa između ljudi koji nisu u braku. Zabranjeno je i detaljno prikazivanje seksa sem ako je to od neposredne važnosti za zaplet. Nijedan kriminalac ne sme da bude prikazan da ga publika voli...
Jedna od najvećih (srpskih) zabluda je da je upravo „Hejzov kod" propisao da se u svakom filmu snimljenom u Holivudu mora pojaviti američka zastava, makar u jednom kadru.
Hejzova uputstva bila su na snazi sve do sredine šezdesetih godina, kada su sineasti shvatili da je vreme odavno pregazilo ovaj katoličko-puritanski cenzorski nacrt. Bilo je to doba sve većih umetničkih sloboda, bližilo se „leto ljubavi", studentski pokreti uzimali su maha...
U Jugoslaviji je tih godina bujao crni talas, možda i najznačajniji period naše kinematografije, sa autorima poput Makavejeva, Žilnika, Pavlovića, Petrovića, Stojanovića. Mnogi filmovi bili su na odstrelu ili pod zabranom, ali se prva zvanična cenzura desila ranije, još 1952. godine.

Ciguli miguli

Tada je zabranjen „Ciguli miguli", satirični film Branka Marjanovića, za kojeg je scenario napisao Joža Horvat. Marjanović se kroz priču o funkcioneru Ivanu Ivanoviću obračunao sa birokratijom, što nikako nije leglo tadašnjim vlastima. Film je proglašen za „antisocijalistički", i punih 25 godina tavorio je u magacinu, da bi prvi put na televiziji bio prikazan tek 1989. godine!