*Email:

*Vaše ime:

*Vaš email:

Pošalji

pošalji prijatelju štampaj

07. 11. 2010

PRESS

Najveći cvet najviše zaudara

Iako se smatra najvećim cvetom na svetu, težine oko 11 kilograma i prečnikom većim od jednog metra, raflesija arnoldi nije poželjan poklon ni za jednu devojku. Ponajviše zbog nesnosnog smrada koji se širi kilometrima

1

Za razliku od velikih gradova, kada odete u džunglu, nikada niste sami. Na svega šest odsto zemljine površine koje se mogu označiti sanskritskom rečju „džangala", u značenju neobrađena zemlja, divljina, živi 57 odsto svih živih vrsta na planeti. Većina tih dragih bića je gostoljubivija, pričljivija i druželjubivija od ljudi. Retko koja je smrtonosna kao naše ubistvene reči. Zelenilo ponekad predstavlja pravi zid, koji je i za oštrice mačeta neprobojan. Naučnici veruju da otkrivanje novih vrsta živih bića tek predstoji. Samo 2008. godine u džunglama jugoistočne Azije pronađeno je pedesetak nepoznatih vrsta životinja!
Priroda je najveća apoteka na svetu, u kojoj je sve besplatno! Ovde u izobilju rastu lek za malariju, prirodna „vijagra", ali i prirodna antibebi pilula, kao da ste na zelenoj polici - od kokaina do antibiotika. U prašumama živi čak 82 odsto različitih biljnih vrsta na zemlji. U svojim malim pohodima na pluća planete nailazio sam na neobične sagovornike - bilje, životinje i zemlju koja je govorila rečitije od mnogih besednika koje sam slušao.

U svom romantičarskom zanosu, još kao tinejdžer, maštao sam da devojci poklonim cvet izvanrednog izgleda, raflesiju arnoldi, najveći cvet na svetu, težak i do jedanaest kilograma i s prečnikom većim od jednog metra. Kada sam sa vodičem uspeo da ga konačno pronađem u džunglama Sumatre, shvatio sam da bi ovaj cvet svaku devojku pre onesvestio, ne toliko zbog izgleda koliko zbog nesnosnog smrada! Još dok smo joj se približavali, na skoro kilometar udaljenosti, osetili smo jak zadah trulog mesa. Pomislio sam da se u blizini nalaze leševi uginulih životinja, kad sam iza žbunja ugledao šarmantni crveni cvet sa sitnim belim tufnicama.

Počela je da me hvata nesvestica dok je moj vodič iz torbe vadio gas-masku i turio mi je pod nos uz reči: „Ako želiš da raflesiju pokloniš devojci, obavezno joj ponesi i gas-masku!"
Ovaj džinovski cvet dobio je ime po avanturisti i putniku, engleskom seru Tomasu Stamfordu Raflesu, osnivaču Singapura. On je vodio prvu ekspediciju koja je omirisala ovaj divan cvet. Prema legendi, do kraja života ih je pratio njen miomiris.
Raflesija je parazitska biljka, bez listova i korena, koja sokove crpe iz druge biljke. Cveta samo dve nedelje godišnje, od avgusta do oktobra. Tada horde turista unajmljuju vodiče kako bi je videli. Smrad je neodoljiv za insekte i bube, koje zatim dolaze i pomažu joj u vođenju ljubavi. Naime, postoje muški i ženski cvetovi, tako da se za kratko vreme cvetanja polena ta dva pola moraju izmešati kako bi se dobila nova jedinka. Kad je ljubav u pitanju, smrad se mora oprostiti.

U blizini raflesije ugledao sam čitavu stenu prekrivenu biljkama mesožderkama. Niz velikih zelenih i crvenih tuba koje samo čekaju da insekt doleti i - tap, zatvori se poklopac i do viđenja živote. Moj vodič Džimikur obožava tu biljku mnogo više od raflesije. Jednom mu je komšija poklonio da je uzgaja u bašti. Taj dobroćudni čovek preminuo je usled nesporazuma sa slonom, koji je bez ikakvog razloga seo na njega i zgnječio mu i srce i dušu. Mesožderka mu je zbog toga ostala kao draga uspomena i dan kada ju je dobio na poklon slavio je kao rođendan. Jednom je, želeći da je počasti, u čeljusti ubacio ostatke hamburgera koji je njegov brat doneo posle posete nekom velikom gradu. Ispostavilo se da ta „ljupka dama", kako je zove, nije bila ljubitelj brze hrane, pa je ubrzo uginula. Od tada ni on ne konzumira zapadnjačku kuhinju. Ako šteti biljkama, sigurno nije zdravo ni za ljude.

3

Pričao mi je legende kako su nekad duboko u džungli živele biljke ljudožderke, drveća sa ogromnim pipcima kao u hobotnice, koje bi progutale čoveka za nekoliko trenutaka. Veruje se da takva stvorenja sigurno i danas postoje. Nauka poznaje više od 650 biljki mesožderki, ali nije istražila ni trećinu džungli u svetu. Veruje se da je možda neki naučnik i nabasao na ljudožderku, ali verovatno nije stigao nikome da o tome priča. Pre Sumatre, mesožderke sam video i na Borneu. Uglavnom izgledaju kao kese od lišća sa čeljustima koje se zatvaraju kada insekt u njih uđe... Džimikur mi je pokazao manje primerke, ali u Maleziji sam video neke prilično velike, sigurno četrdesetak santimetara visoke zamke žarkocrvenkaste boje, dok su na Sumatri uglavnom zelene. Nekim vrstama ove biljke treba više od sto godina da se razviju u punu veličinu i nikada ne stare, tako da, teoretski, mogu da žive do kraja postojanja planete, pod uslovom da ih ljudi ne uberu za svoj herbarijum.
Mesožderke i raflesija u svojoj lepoti i surovosti imaju nešto od muške neustrašivosti. Možda se baš zbog toga u kineskoj medicini koriste za proizvodnju kreme za ulepšavanje ženskog tena.

Viktor Lazić