12. 03. 2010

PRESS

Sećanje na Miju Aleksića

Beba Aleksić, supruga čuvenog srpskog komičara koji je umro pre tačno petnaest godina, kaže da su Sergej i Manda Mijini dostojni naslednici

Danas se navršilo petnaest godina od smrti jednog od najvećih srpskih komičara svih vremena. Aleksić, rođen 1923. godine u Gornjoj Crnući kod Rudnika, na pozorišne daske prvi put je zakoračio u praskozorje Drugog svetskog rata. Sa njih više nikada nije sišao, i do kraja života bio je najstrastveniji i najdisciplinovaniji glumac koji se može zamisliti. Mijina supruga Beba Aleksić svedoči za Press o njihovom zajedničkom životu.

Beba Aleksić, koja svake godine obnavlja uspomenu na muža tako što dodeljuje nagradu sa njegovim imenom, kaže da je Mija doživljavao pozorište vrlo ozbiljno, ali nije dozvoljavao da mu se posao meša u porodični život.

- Bio je veliki radnik. Sve što je radio, radio je vrlo odgovorno i nije se štedeo. Iz pozorišta se uvek vraćao pravo kući. Obriše noge, uđe u kuću i onda je muž i otac. Posao nikada nije donosio kući - rekla je Beba.

- Kada je vežbao za ulogu, radio je to vrlo rano ujutru, dok drugi ukućani spavaju - priča Beba i dodaje:

- Glumački dan traje 24 sata. To ih jako, jako troši....

U ovaj dan, kako nalaže varoška tradicija, sve do 1972. godine Aleksić je uspevao da „uglavi" i termin za - kafanu. Ali, za razliku od mnogih glumaca boema koji su pili do poslednjeg dana svog života, Mija Aleksić je te godine odlučio da se sa čašicom zauvek raziđe.

- Ne smatram da je meni kafana mnogo smetala. Ono što sam ja želeo i ono što su drugi želeli, prijatelji pozorišta i moji prijatelji, ja sam i ostvario. Ono što su očekivali od mene, ja sam im to i pružio, i pored tog obilaženja kafana. Onda se to zvalo boemisanje, danas je to pijančenje. Onog trenutka kada sam osetio da kafana smeta i mom ugledu i mom radu, ja sam od nje, bez ikakvog napora, digao ruke - govorio je.

Mija Aleksić je bio mišljenja da pozorište treba da oplemeni, a ne da dodiruje rane društva, i nije voleo predstave kao što je „Golubnjača" Jovana Radulovića.

- Postavljam pitanje: da li sam ja plaćen u pozorištu, i od ovog društva, da stvaram kod ljudi muku? Mislim da nisam - govorio je Mija.

Beba Aleksić kaže da je Mija jako voleo da glumi uloge u komadima Branislava Nušića, ali je govorio da nije lako igrati po tekstu najpoznatijeg srpskog komediografa.

- Ma, samo što žene nije igrao, koliko je uloga imao! Nušićev Agaton mu je bio veoma drag. Jako je voleo da igra i u „Lopovu" Leonida Leonova. Pa ipak, uvek je govorio da bi pre igrao u „Kralju Liru" nego u Nušiću. Uloge po Nušiću uvek su iznurujuće - seća se Beba. A Aleksić se sa Nušićem bio toliko saživeo da je, sa uspehom, dozvoljavao sebi i da improvizuje njegove tekstove.

- Ja sam Agatonu stavio u usta rečenicu koje nema u „Ožalošćenoj porodici": „Dabogda se mrtav prevrtao u groblju!" To je narodna kletva, i neki put me prosto čudi da je Nušić nije upotrebio. U predstavi je tako legla da se redovno prolamao aplauz. Ima glumaca koji mogu da improvizuju i imaju snage da improvizacijom ne naruše red u predstavi - bez lažne skromnosti je govorio o svojoj čuvenoj upadici u Nušićev tekst.

Supruga nosioca Dobričinog prstena kaže da naše glumište, u mlađoj generaciji glumaca, ima umetnike koji bi mogli da naslede Mijinu veličinu.

- Sergej Trifunović u „Crnom Gruji" imao je momente kada je zaličio na Miju. I znate ko još? Manda! On hoće da „povuče" na njega. To sam mu ja i rekla posle jedne predstave u Ateljeu 212 - rekla je Beba Aleksić.

N. KOSTIĆ