29. 01. 2012

PRESS

KOMENTAR DANA - VELJKO MILADINOVIĆ

Rukomet se vratio kući

Najveći poraz hrvatskih rukometaša na EP u Beogradu dogodio se posle polufinala sa Srbijom kada je njihov selektor Slavko Goluža rekao da bi više voleo da je „pobedio tu utakmicu nego da je osvojio zlato".

Prilično besmislena izjava koja predstavlja nepotreban otklon od rukometa. Baš kao i pristrasne ocene hrvatskih izveštača o „nezapamćenoj neprijateljskoj atmosferi u Beogradu".
Jedan tamošnji reporter je napisao da se u svojoj karijeri nagledao svakakvih slika, i kada su se igrali fudbal i vaterpolo u Mariboru, ali da je sve to „luk i voda" u poređenju sa transom koji je doživeo Beograd. Neće biti da je baš tako, jer su u tom Mariboru, tek da se podsetimo, zbog desanta hrvatskih navijača naši vaterpolisti medalje primali u trpezariji hotela. Uostalom, navijači se biju zato što su navijači, a ne zato što su Srbi ili Hrvati, kao što bi Goluža trebalo da želi pobedu da bi osvojio zlato.
Onako rukometno-navijački (ne huliganski) možemo da seirimo kada njihov tisak odaje počast jednom rukometašu što je, iako uplakan, smogao snage da se obrati novinarima. I te suze mogu da se shvate, jer je upravo tisak prečesto podsećao na sedma i trinaesta mesta Srbije prethodnih godina i ironično podvlačio da Srbi jedino znaju da igraju rukomet sa Crnogorcima, jer su poslednju uspesi postignuti u vreme SRJ.
To, međutim, nije toliko posledica balkanskog antagonizma, već činjenice da je rukomet tamo nacionalni sport broj jedan. Jedini gde su potpuno dominantni u odnosu na okruženje. I zato ovo polufinale nema veze sa huliganima ili zvižducima hrvatskoj himni. Toga će biti dok je Srba, Hrvata i sporta i to je realnost od koje se ne može pobeći. Ovo polufinale rasvetljava zabludu da je rukomet hrvatski ekskluzivitet na Balkanu. Svaka im čast na medaljama prethodnih godina i na tome što su uvek imali dobre igrače i klubove koji su za nijansu trofejniji od naših u bivšoj Jugi. Ali sada je trenutak da se podsetimo da je poslednjoj deceniji te lige Metaloplastika osvajala sedam titula zaredom i bila najbolji klub Evrope. A Metaloplastika nije iz Karlovca ili Siska, nego iz Šapca. I Borac iz Banjaluke je imao seriju uzastopnih titula i svaka čast Ivanu Baliću, ali ovaj sport je nekada igrao i Veselin Vujović. A i „tamo neki" Dragan Škrbić je pre deceniju bio proglašen najboljim u Evropi. I zato je važno ovo polufinale. Jer bez obzira na ishod finala protiv Danske, podsetilo je da je i Srbija zemlja rukometa. Rukomet se vratio kući.