30. 01. 2012

PRESS

KOMENTAR DANA - ILIJA KOVAČIĆ

Dan za pamćenje

Poslom sportskog novinara bavim se sa velikim zadovoljstvom već skoro dve decenije.

Imao sam tu privilegiju i čast da izveštavam sa najvećih događaja, da opisujem neverovatne uspehe naših košarkaša, tenisera i odbojkaša, da doživim tu redakcijsku euforiju posle sjajnih rezultata vaterpolista, plivača, rukometaša, strelaca... Ipak, ono što nam je doneo jučerašnji dan je nešto što ni u najluđim snovima nisam mogao da očekujem.
29. januar 2012. godine biće upisan zlatnim slovima u istoriji srpskog sporta. Jedna mala zemlja na brdovitom Balkanu u samo jednom danu igrala je tri velika finala. Novak Đoković je u epskom duelu na Australijan openu u Melburnu protiv Rafaela Nadala pokazao da je čovek od čelika i odbranio titulu osvojenu pre godinu dana. Najduže grend slem finale svakako je potvrdilo zbog čega je Srbin najbolji igrač na svetu. U igri „na žiletu", gde su bukvalno sitnice odlučivale, Đoković je pre svega psihološki, a potom i fizički i igrački, razbio Španca, koji je tokom godina važio za fizički najdominantnijeg tenisera koji se ikada pojavio. Bravo, Nole. Ako je 2011. godina bila tvoja, ovaj turnir pokazuje da možemo očekivati potvrdu prvog mesta, olimpijsku sjajniju medalju, kao i ponovni juriš na Dejvis kup „salataru".
Vaterpolisti su na Evropski šampionat u Ajndhovenu otišli bez velikih očekivanja i ambicija. U godini u kojoj su kao glavni cilj zacrtali uspeh na Olimpijskim igrama u Londonu, naši „delfini" su na turniru kao od šale redom krenuli da ruše protivnike. Mi jesmo vaterpolo nacija, reprezentacija gaji višedecenijsku tradiciju uspeha, ali čini se da nikada dominantnije nismo stigli do zlatne medalje. Sve čestitke Vanji i drugarima, selektoru Udovičiću i predsedniku Sovroviću za neverovatan uspeh na šampionatu.
A šta reći o rukometašima. U ove dve nedelje, ako se izuzmu incidenti sa huliganima, sa Evropskog šampionata u našoj zemlji emitovane su vesti na koje svakako svi možemo biti ponosni. Ilić, Stanić, Nikčević, Beljanski, Manojlović, Vujin i drugari više nisu anonimci za široke narodne mase. Pobedili su evropske velikane, razbili psihološku barijeru trijumfom nad Hrvatskom u polufinalu, u više navrata su uspeli da napune najveću dvoranu na Balkanu, Beogradsku arenu. Oni su heroji, bez obzira na izgubljeno finale. Svaka čast.