Lažna umrlica koju su navijači Zvezde posvetili svom nekadašnjem golmanu Vladimiru Stojkoviću, novoj uzdanici večitog rivala, najmanje je što je ovaj reprezentativac mogao da očekuje od njih. Jer koliko god je Zvezdino dete Stojke pred medijima pokušavao da objasni da je prešao u redove okorelog rivala zbog profesionalizma i koliko god se pravdao raznim primerima iz prošlosti i činjenicom da su takve stvari postale normalne u svetu, on je za polovinu Srbije odnedavno „izdajica", a fudbalska istorija i Srbije i sveta govori da su „sportski preletači" prolazili i mnogo gore od njega. Stojković nije prvi sportista koji je crveno-beli dres zamenio crno-belim. Ali, navijači koji dolaze na severnu tribinu nijedan prelazak do sada nisu doživeli toliko lično.

- Šta nas, bre, briga za onog Brazilca Klea ili Milka Čokaliju. Stojke je, bre, naše dete. Odrastao je u Zvezdi. On nije normalan šta je uradio - rekao nam je jedan od navijača Crvene zvezde, što samo dokazuje da će svaki susret sa „Delijama" za Vladimira Stojkovića biti pravi pakao.

Ranije su uglavnom navijači Partizana likovali kada neko od Zvezdinih starova obuče njihov dres, ali veliko je pitanje da li će i Vladimir Stojković uspeti da kupi njihovu naklonost, pošto su internet „manijaci" odmah po njegovom potpisivanju ugovora na Jutjub okačili Stojketovo izlaganje o Partizanu gde mu je izletelo da je to klub koji mrzi.
- Kad nešto mrziš, tamo ne možeš da igraš - rekao je Stojković u jednoj tok-šou emisiji. A „Grobari" su već na prvoj sledećoj utakmici devedeset minuta skandirali Radiši Iliću uveravajući ga da je on za njih i dalje prvi golman, iako su svesni da je Partizan u Ligu šampiona ušao samo zato što su Belgijanci šutirali preko gola, da se slučajno ne bi obrukali da im Radiša Ilić odbrani penal, kako već kaže najnoviji navijački vic.
Iako je u svom prvom obraćanju medijima zauzeo čvrst stav, ne dajući novinarima mnogo prostora za provokaciju, kada je došlo na red slikanje sa šalom novog kluba, na golmanovom licu se videlo da je svestan čega se odriče, kao i da će u dogledno vreme izbegavati da se pogleda u ogledalo. A šta sve može da ga očekuje u bliskoj budućnosti najbolje se vidi iz primera njegovih prethodnika, koji su se upustili u takvu egzibiciju prelazeći u redove večitih rivala.

U prvim godinama posleratnog fudbala u Jugoslaviji prelasci iz Zvezde u Partizan nisu bili toliki „tabu", pošto je veliko rivalstvo bilo tek u nastajanju, a i navijači još nisu toliko strastveno doživljavali pobede i poraze. I tada je bilo nekoliko prebega s jedne na drugu stranu, a prvi veliki transfer tog tipa bio je prelazak Partizanove legende Branka Zebeca u Zvezdu. Nekoliko godina kasnije u suprotnom smeru je otišao dugogodišnji Zvezdin prvotimac Antun Rudinski, ali najveći šok se dogodio 1963. godine kada je kapiten „Partizanovih beba" Velibor Vasović preleteo u Zvezdu, i to u trenutku kada su crno-beli, predvođeni Stjepanom Bobekom sa klupe, dominirali bivšom Jugoslavijom.
Vaske je i prvi fudbaler koji je imao velikih problema zbog ovog prelaska, a pre svega u svojoj glavi. Bilo je to vreme kada su najbolji igrači oba kluba zajedno iz gradske kafane išli na utakmicu i kada nijednom navijaču nije padalo na pamet da uvredi fudbalera. Vaske je tim prelaskom od Zvezde dobio skoro deset puta više novca nego što je dobijao od Partizana i za te pare je u to vreme mogao da kupi novi „mercedes". Međutim, kako se kasnije poveravao pokojni Vaske, ubrzo je shvatio da je napravio veliku grešku. Vasović je kasnije priznao da je uoči prvog derbija krio suze u svlačionici, a pri izlasku na teren fudbaler Partizana Zoran Miladinović mu je dobacio nešto, što bi se današnjim rečnikom nazvalo prozivkom, a Vasketu se, kako je pričao, stisla knedla u grlu i tada je shvatio da mora da se vrati „kod svojih". Napravljen je dogovor sa Partizanom da u Zvezdu pređe Zvezdan Čebinac, a od Vasketa je traženo da vrati pare koje je dobio. Malo je poznato da je Vasoviću Aleksandar Ranković lično dao novac kojim je ovaj otkupio svoj ugovor i svoju savest.

Negde u to vreme stvoren je prećutni dogovor da se ne preuzimaju rivalski igrači i trajao je sve do sredine osamdesetih, kada je Partizan iskoristio „ludilo" Milka Đurovskog i doveo ga na stadion JNA sa „Marakane", koja je tada zapevala čuvenu pesmu „Idi Milko, ko te jebe, može Zvezda i bez tebe". Đurovski je u tom trenutku bio najtalentovaniji Zvezdin fudbaler kome su predviđali da će postati „peta Zvezdina zvezda", a i danas se fudbalski stučnjaci pitaju kakva bi bila igračka sudbina Dragana Stojkovića Piksija da je Milko ostao u Zvezdi. Đurovski je bio na stalnom udaru Zvezdinih navijača, koji su ga vređali i palili mu sveće - za mrtve.
- Okoreli sam zvezdaš, a kod komšija sam prešao da bih se dobro zabavljao i da bih uradio nešto o čemu će se pričati. Ne razmišljam mnogo o prošlim vremenima, ali kada bih mogao da vratim film, ponovo bih uradio isto. Opet bih prešao u Partizan i opet bih maksimalno uživao - objasnio je Milko dve decenije kasnije taj potez koji potresao fudbalsku SFRJ, pokazujući da je za takav potez ipak potrebno imati neki „ludački karakter". A kako je rekao, nikada se nije zapitao da li bi bio u ekipi Zvezde koja je osvojila Evropu i svet, jer „za njega trofeji ne znače ništa", a danas je, kako kaže, srećan, pošto je jedini čovek koji sa osmehom dolazi i u Partizan i u Zvezdu.
Primeri drugih sportista koji su menjali boje timova govori da su najgore prolazili oni koji su se prethodno zaklinjali na vernost jednom klubu. Najbolji primer je Dejan Tomašević, košarkaš koji je ponikao u Zvezdi i bio član one generacije koja je 1993, posle gotovo dve sušne decenije, vratila titulu na Mali Kalemegdan. Zanimljivo da je Tomaševića kao klinca njegov komšija Milutin Šoškić, čuveni golman Partizana, odveo u crno-bele, ali na fudbal. Tomašević je tamo proveo nekoliko meseci, ali „organski" nije mogao dao podnese Partizanov dres na sebi, pa je prešao u mlađe kategorije Zvezde.
- Sebe nikada nisam mogao da zamislim u crno-belom dresu, pa sam odbijao pregovore s upravom Partizana sve dok nisam shvatio da ljudi iz Zvezde ne nameravaju da moj status stipendiste zamene profesionalnim ugovorom. Jedne noći sam prelomio, iako sam znao da me čeka mnogo vređanja s tribina - pričao je Tomašević.
Mladi Tomašević je bio toliko omražen među „Delijama", da su mu čak zviždali i na čuvenom dočeku košarkaša 1995. posle finala u Atini. Navijače je tada je umirio svojim hitom „Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče", ali već na sledećem derbiju na repertoaru Zvezdinih navijača su bili njegovi majka, otac, žena, kao i rođena i nerođena deca. Ipak, najveći „navijački teror" doživeo je u svojoj kući:

- Rođeni otac nije hteo da priča sa mnom. On je veliki zvezdaš i nikada mi to nije oprostio, bez obzira na sve moje uspehe i titule osvojene sa Partizanom - žalio se kasnije Tomašević.
U Partizanu je proveo četiri godine, da bi potom prešao u podgoričku Budućnost, čime je i „Grobarima" stao na žulj, a kako je izjavio, Podgorica je bila jedini grad u tadašnjoj zemlji u kome ga nisu vređali. Na sledećoj utakmici protiv Partizana, na zagrevanje je izašao u „Grobarskoj" majici i time se makar malo iskupio pred crno-belim navijačima, tako da je danas Tomašević ipak malo više „Grobar" nego „Delija".
Posle njega je bilo mnogo košarkaša koji su iz Zvezde dolazili u Partizan, tako da je to danas više pravilo nego izuzetak, a navijači su uglavnom prestali da se „tangiraju" zbog toga. Tako su, koliko je to moguće, i mirno doživeli prelazak Miloša Vujanića i Jove Stanojevića u Partizan, pogotovo što se za njih znalo da su „'Grobari' u duši". Međutim, prelazak u suprotnom smeru, koji je inače nešto ređi slučaj, „Grobari" nikada nisu mogli da oproste Milanu Guroviću. Iako je u Partizanu proveo samo jednu polusezonu, od navijača je dobio veliku podršku povodom slučaja „Draža"; sporne tetovaže na ramenu zbog koje mu je bilo zabranjeno da igra utakmice Jadranske lige u Hrvatskoj i Bosni. Gurović je tada zahvaljivao navijačima „koji su disali sa njim" i govorio da je Partizan jedini domaći klub za koji bi mogao da igra. Zato je prelazak u Zvezdu značio i aktiviranje stihoklepaca na južnoj tribini, koji su osmišljavali pesme kojima su ga vređali. Pored standardnog repertoara, pevalo se i o „ćaletu alkosu" i „hraniš tuđe dete, Milane", aludirajući na dete iz prvog braka njegove supruge. Ni Gurović im nije ostao dužan, te je izjavljivao da su „Grobari" maloumnici i da će svako ko mu vređa familiju dobiti nokaut. Zato su ga jedno jutro sačekali grafiti ispred stana: „Bićeš ubijen, Milane", „Guroviću, pičko"...

Prošle godine se pojavila vest da bi Zvezdin kapiten Marjan Marković mogao da pređe u Partizan, što se smatralo logičnim jer je čaršija ionako pričala da je u detinjstvu bio veliki „Grobar". On je na to odgovorio:
- Kakve veze ima za koga sam navijao. Pre bih ostao bez hleba nego da pređem u Partizan. Kao igrač koji je stekao afirmaciju u Zvezdi, nikad ne bih napravio takvu glupost.

Predstava o životinjama je otprilike sledeća: one ne pate onoliko koliko pate ljudi, one ne misle, ne brinu se, nemaju predstavu o budućnosti i svojoj smrtnosti, mogu da uspostave vezu sa nekim, ali ne mogu da vole, možda čak nisu ni svesne sebe. Nauka, međutim, dokazuje da te predstave nisu najtačnije.
Da ljudi nisu jedine životinje koje govore dokazuje primer majmuna Kanzija iz Skloništa za velike majmune. Kanzi zna 384 reči, verovatno i na desetine više. Da bi komunicirao, on koristi tri tablice na kojima su stotine simbola u boji koji predstavljaju sve reči kojima su ga naučili njegovi čuvari i koje je sam pokupio. On može da oblikuje svoje misli i rečenice, pa i da ih vezuje, tako što pokazuje prstom. Tablice ne uključuju samo jednostavne imenice i glagole kao što su „lopta" i „bombone" ili „trčati" i „golicati", već i reči kao što su „od" ili „kasnije", a ubacuje i gramatičke elemente koje koristi da iskaže pravo vreme. Kanzi je „progovorio" zahvaljujući novom pristupu Skloništa: ono ga je odgajalo od rođenja sa govornim i simboličkim jezikom kao nečim što ga okružuje čitavog dana. Uz takvu uronjenost u jezik, majmuni uče da bolje i brže komuniciraju.
Da li druge vrste poseduju svest? Većina naučnika se slaže da svest o okolini verovatno kontroliše neka vrsta kognitivnog reostata, gde svest najsjajnije blista kod ljudi i drugih životinja na višem stupnju razvoja, a bledi do odsjaja i tame kod životinja na nižem stupnju razvoja.
- Bilo bi perverzno osporiti svest sisarima - kaže Stiven Pinker, psiholog sa Harvarda. - Ptice i drugi kičmenjaci su gotovo sigurno takođe svesni. Kada su u pitanju školjke i pauci, stvari nisu više tako sigurne.
Među životinjama koje su svesne svog postojanja intelekt takođe pada na skali, a na to se često gleda kao na funkciju veličine mozga. Ljudski mozak je veliki - ima oko 1.400 grama. Mozak delfina dostiže do 1.700 grama, a mozak kita ubice ima 5.600 grama. Mozak etrurske rovčice ima samo 0,1 gram, pa ipak, u odnosu na njeno sićušno telo, mozak joj je veći od ljudskog.
Iako veličina mozga ima neke veze sa inteligencijom, važnija je njegova struktura. Viši procesi razmišljanja odvijaju se u moždanoj kori, delu mozga koji je najviše evoluirao i koji nedostaje mnogim životinjama. Što je taj deo mozga veći i kompleksniji kod sisara, to je životinja inteligentnija. Na primer, ljudi su vrlo vešti sa alatima, dok su majmuni šeprtlje. Međutim, ako kreativnost stanuje u moždanoj kori, zašto korvide, klasa ptica u koje spadaju vrane i čavke, bolje koriste alat od gotovo svih vrsta osim čoveka? Vrane su, na primer, dokazale da mogu da saviju žicu i naprave kuku tako da mogu da dođu do košare sa hranom na dnu plastične cevi. Zoolog sa Kembridža Kristofer Berd je otkrio da gak, član familije vrana, može da dođe do zaključka da treba da baci kamenje u bokal delimično ispunjen vodom i da na taj način podigne nivo vode u dovoljnoj meri da može da pije iz njega. Štaviše, gakovi su prvo birali najveće kamenje, očigledno shvatajući da se tako nivo vode brže podiže.
To što ptice koje nemaju moždanu koru mogu da izvode takve stvari dovodi se u vezu sa delom mozga koji dele sa sisarima: bazalnim ganglijama, primitivnijim strukturama koje se bave učenjem. Bazalne ganglije kod sisara sastoje se iz više struktura, dok su kod ptica one svedene na jednu. Zajednički tim sa MIT-ja i Hebrejskog univerziteta Jerusalima otkrio je da specijalizovane ćelije u svakom delu bazalnih ganglija kod sisara rade podjednako specijalizovan posao, a da u mozgovima ptica one obavljaju sve poslove odjednom. Rezultat je isti - informacija je obrađena - ali ptice to rade mnogo efikasnije.
U slučaju korvida i drugih životinja, ono što može povećati njihovu inteligenciju jeste struktura njihovih društava, a ne mozga. Životinje se posebno u lovu ponašaju najpametnije.
Biolog Kristina Drea sa Univerziteta Djuk kaže da se kod lavova jedna životinja postavi u zasedu, a druga navodi plen u tom pravcu. Još impresivnija je hijena.
- Jedna hijena sama može da ulovi bivola, ali potrebno je nekoliko njih da obore zebru - kaže Kristina Drea. - Zato planiraju veličinu čopora unapred, a onda idu u lov na određeni plen. Drea je vodila studiju o saradnji među hijenama i pustila je parove hijena u boksove sa čije gornje platforme su visila dva konopca. Ako bi životinje vukle konopce zajedno - i to samo zajedno - platforma bi se prevrnula i dobile bi hranu.
- Prvi par je ušao u boks i ukapirao šta treba da radi za manje od dva minuta - kaže Drea.
Suptilnije kognitivne sposobnosti je teže mapirati. Jedna od najvažnijih veština koju deca moraju da nauče je nešto što se zove teorija uma: ideja da nije sve znanje univerzalno znanje. Beba koja posmatra kako bebisiterka krije igračku negde u sobi pretpostaviće da svako ko uđe u sobu nakon nje takođe zna gde je igračka. Sve negde dok ne napune tri godine, deca ne shvataju da ukoliko ona znaju nešto, ne znači da svi moraju da znaju isto to. Teorija uma je centralna za komunikaciju i samosvest. Psi urođeno znaju šta znači pokazivanje prstom: da neko ima neku informaciju koju hoće da podeli i da se njegova pažnja usmerava tako da i on može to da sazna. Ovo izgleda jednostavno, ali samo zato što se ljudi rađaju sa ovom sposobnošću i imaju prste kojima mogu da pokažu stvari.

Majmuni nisu stvoreni za pokazivanje prstom. Međutim, možda samo nemaju prilike da to vežbaju. Kanzija, koji je odrastao u zatočeništvu, ljudi su često nosili u rukama i to mu je ostavilo slobodne ruke za komunikaciju. Pre nego što je Kanzi napunio devet meseci, već je pokazivao prstom na stvari.
Pokazivanje prstom nije jedini indikator pametne vrste koja shvata teoriju uma. Plave čavke skladište hranu za kasnije i veoma paze da li u okolini ima drugih životinja koje gledaju gde im je sklonište. Ako neko posmatra čavku, ona će sačekati da druga životinja ode, a onda će pomeriti hranu. Ne samo da razumeju da druga životinja ima razum, već i manipulišu njenim mislima.
Standard koji pokazuje uočavanje distinkcije između sebe i drugih je test sa ogledalom: da li životinja može da primeti svoj odraz i prepozna ga kao takav. Slonovi, majmuni i delfini se nalaze među malobrojnim životinjama koje mogu da prođu test sa ogledalom. Sve tri vrste se ponašaju na odgovarajući način kada pogledaju u ogledalo nakon što im se malo farbe nanese na čelo. Majmuni i slonovi pokušavaju da dodirnu mrlju prstom ili surlom, a ne da dodirnu odraz. Delfini pokušavaju da pronađu što bolji položaj kako bi uočili mrlju. Ako stavite narukvicu orangutanu i postavite ga pred ogledalo, on neće gledati samo u narkvicu, već će je podići do lica i protresti je.
Sa ili bez sposobnosti razumevanja ogledala, neke životinje takođe mogu da razumeju apstraktne pojmove, pogotovo ideje sličnosti i razlike. Mala deca razumeju da je slika na kojoj su dve jabuke različita od slike sa kruškom i jabukom. Za njih je teže da nauče sledeći korak - a to je da tačno povežu sliku sa dve jabuke sa slikom sa dve banane umesto sa slikom na kojoj su narandža i šljiva.
- To se zove odnosi unutar odnosa i to je osnova inteligencije - kaže psiholog Ed Vaserman sa Univerziteta u Ajovi. Vaserman je sproveo istraživanje koje je dokazalo da su neke životinje započele razvoj ovakve osnove. Tokom svog istraživanja, pavijani i golubovi shvatili su ove odnose unutar odnosa, tačno identifikujući odgovarajuće parove uz pomoć džojstika kada su slike stavljene na ekran.
Da li životinje mogu da osećaju? Utvrđeno je da slonovi žale za svojim mrtvima, zadržavajući se nad mrtvim telom člana svog krda i iskazujući neko osećanje koje liči na tugu. Oni pokazuju slično interesovanje - čak nešto što podseća na poštovanje - kada naiđu na kosti slona, pažljivo ih ispitujući i poklanjajući posebnu pažnju lobanji i kljovama. Majmuni se takođe danima zadržavaju u blizini uginulog majmuna iz svoje grupe.
Isti biološki činilac koji određuje prisustvo svesti kod životinja treba da rukovodi ljudskim razumevanjem načina na koji te vrste doživljavaju svoj život. Običan majmun u našem svetu je možda učenjak u njegovom sopstvenom svetu, a prost život bilo koje životinje je možda izvor dubokog zadovoljstva same životinje. Kanzijev rečnik je pun reči kao što su „rezanci", „šećer", „slatkiš„ ili „noć", ali među njima su takođe i „dobro", „srećan", „biti" i „sutra".

Aleksandra M. devet godina ima haskija Benija čije je potomstvo u početku poklanjala prijateljima, a kasnije i prodavala. Štenad haskija pre desetak godina koštala su i do 400 evra, dok se danas mogu kupiti za stotinak. Bez obzira na to koliko platili Aleksandri, novi vlasnici su morali da ispune jedan uslov da bi dobili psa: u svakom doba dana ili noći ona je mogla da uđe u njihove kuće ili stanove da proveri kako haskiji žive.
- Ukoliko procenim da se oni ne ophode prema njima kako treba, uzimam psa nazad, a oni dobijaju svoj novac - kaže Aleksandra. To isto pravilo je važilo i za njene prijatelje, ali se do sada Beniju nije pridružio nijedan od njegovih „sinova" i „kćeri".

Ova vrsta pažnje i odgovornosti ipak nije tako raširena među vlasnicima pasa. Pridošlice među kućnim ljubimcima češće se izbacuju iz kuće ukoliko se ne nađe niko ko bi ih usvojio. Kućni ljubimci izbacuju se i zato što neko od članova porodice - najčešće glava - izgubio strpljenje jer su pas ili mačka napravili neku štetu. Aleksandra kaže da postoji mali milion razloga zbog kojih se ljudi lišavaju svojih ljubimaca, od nedostatka novca za izdržavanje do protesta komšija, a samo jedan je osnovni: ne vole životinje.
Milica Ranković, predsednica Udruženja za zaštitu života i razvoj građanske svesti „Feniks", kaže da samo u Beogradu ima između pet i šest hiljada napuštenih pasa.
- To je stanje stvari od pre godinu dana. Reč je napuštenim životinjama, među kojima je mnogo napuštenih rasnih pasa. Ima i sterilisanih, ali je stalni priliv novih. Svakodnevno se nalaze kartonske kutije sa kučićima i mačićima kod kontejnera, svaki dan zove neko da bi javio da ih je našao. I koliko god ih sterilisali, to ih više izbace. Prosto je neverovatno koliko takvih slučajeva ima - kaže Milica Ranković, koja dodaje da napuštene životinje žive loše.
- Loše je slaba reč: gladne su, tuku ih, gađaju kamenjem, ubijaju, rade šta god im padne na pamet - kaže naša sagovornica. Javnosti su poznati najdrastičniji slučajevi nasilja prema životinjama: psa Mile, kojoj su odsečene šape, psa Garija, koga je vlasnik pre dve godine bacio sa mosta u Moravu, slučaj nemačkog ovčara koga je vlasnik u Leštanima pre tri godine vukao vezanog za automobil sve dok pas nije uginuo. Poslednjih dana avgusta pronađena su četiri psa i dve mačke koji su otrovani, najverovatnije kreozanom.
Ona kaže da je takav odnos prema životinjama karakterističan za sve sredine u kojima ugrožene kategorije, od hendikepiranih do manjinskih zajednica, žive loše.
- Tamo gde nema para, psi i mačke su na poslednjem mestu - kaže Milica Ranković.

Prema rečima Katice Spasić, koordinatora Udruženja „Sloboda za životinje", u Srbiji ne postoji samo problem odnosa prema napuštenim psima i mačkama, već prema životinjama uopšte.
- Odnos ljudi prema životinjama je isti kao i prema ljudima: katastrofalan. To su povezane stvari. Ima divnih ljudi, koji su za primer, ali u suštini odnos je vrlo, vrlo loš - kaže Katica Spasić.
- Ako neko može u svom dvorištu da drži životinju koja pati, a ne vidi da pati, to znači da se na taj isti način odnosi prema svojim bližnjima, prema svojoj deci, supruzi. Neprimećivanje patnje ili namerno nanošenje patnje je tragično. A što je najgore, u našem društvu nema sankcionisanja i nesavesnog držanja životinja i nasilja prema životinja. Vrlo retko ljudi odgovaraju zbog nasilja nad životinjama i vrlo blago se kažnjavaju. Grubost je posledica nedostatka empatije, odnosno saosećanja prema svim živim bićima kod naših ljudi.

Ona kaže da stepen empatije prema drugim živim bićima nije uvek direktno u vezi sa stepenom siromaštva nekog društva ili države.
- Imala sam, sticajem okolnosti, priliku da neko vreme boravim u jednoj južnoameričkoj zemlji i primetila sam da - iako je tamo trećina od oko 180 miliona stanovnika siromašna, a među njima su i krajnje siromašni - nivo svesti i odnosa tih ljudi prema životinjama i prema životnoj sredini je na daleko višem nivou nego u Srbiji.
Ona kaže da se odnos prema životinjama razlikuje u gradu i na selu:
- Ako bih generalizovala stvari, veći stepen nasilja, namerno zlostavljanje i okrutnost prema životinjama prisutni su u velikim gradovima, dok je u manjim mestima prisutnije zanemarivanje životinja, u smislu loših uslova smeštaja, ishrane, nege i lečenja - kaže Katica Spasić, koja je veterinar po profesiji i imala je prilike neposredno da se uveri u kakvim uslovima životinje žive.
- Na selu se više pažnje obraća na životinje koje se gaje u komercijalne svrhe, nego na na pse i mačke, kojima se, na primer, vrlo retko priušti lečenje, za razliku od, recimo, svinja ili goveda.
Međutim, ni to što su u nekim slučajevima od koristi u domaćinstvima nije spaslo životinje od okrutnosti.

- U nekom procentu ima ekstremnih slučajeva, da su životinje, recimo, zaostale u rastu jer žive u užasnim uslovima, u đubretu koje se talože godinama. Postoji slučaj gde su vlasnici svinje držali u rupi nalik septičkoj jami, ne znam koje dubine, a veterinara su do njih spuštali užetom. Dvoje ljudi, brat i sestra, šezdesetak godina stari, fakultetski obrazovani, drže goveda koja su bukvalno kost i koža. Štala u kojoj se nalaze je od tvrdog materijala, ali to je ostalo još od njihovih roditelja, a goveda se nalaze na metar i po od đubreta koje nije čišćeno godinama. Šta da vam kažem - kaže Katica Spasić.
Ona kaže da se goveda i svinje i inače drže u vrlo nehigijenskim uslovima u malim domaćinstvima sa malim brojem životinja: štale su nehigijenske, goveda su okrenuta glavom ka zidu, bez dovoljno dnevnog svetla, udišu isparenja sopstvene mokraće.

- Vrlo je diskutabilan kvalitet mleka i svega što se dobija od životinje koja živi u takvim uslovima. Kod svinja i živine najveći problem je masovni uzgoj na velikim farmama. Svinje su tamo uklještene bez dovoljno dnevnog svetla, živina je potpuno bez dnevnog svetla, žive u svojim izlučevinama i postoji mogućnost prenošenja bolesti, kako sa životinja na životinje, tako i na ljude. Veliki broj epidemija koje su se kod nas pojavile imaju veze sa farmama za masovni uzgoj - kaže Katica Spasić.
Prema njenim rečima, život pasa na selu je zaista pasji.

- Neki psi su pušteni u dvorištu, ima ljudi koji ih lepo čuvaju, ali ima seoskih domaćinstva gde su psi postali divlje životinje kojima sami vlasnici ne mogu da priđu. To je posledica dve stvari: jedni nemaju ni vremena, ni želje da brinu o njima, a drugi se drže kod nas prisutne misli da je batina vaspitni metod i za decu i za životinje. Mnogo ljudi drži pse na lancu i to su tako kratko vezani da ne mogu ni da legnu, i to je najstravičnije što se može videti. Oni su u prljavštini, đubretu, često nemaju odgovarajući zaklon od vremenskih prilika. Često je to samo oboreno bure - kaže sagovornica Pressmagazina.
I na selu i u gradu ima ljudi koji su sažaljivi prema životinjama i onda počnu da ih skupljaju, naprave neku vrstu azila, a da nemaju dovoljno uslova ni za hranu ni za lečenje.

- I to je vrsta zanemiravanja životinja, jer čovek treba da zna o koliko životinja može da brine - kaže Katica Spasić.
Milica Ranković procenjuje da oko 60 odsto kućnih ljubimaca živi pristojno, a da ostali žive loše.
Za slučajeve keruše Mile, kao i mačke kojoj su otkinute noge Katica Spasić kaže da bi u „velikom stepenu povezala sa lovačkim udruženjima".

- U nekim sredinama lovačka udruženja kažu svojim članovima da neće morati da plate članarinu ako donesu određen broj nogu pasa i mačaka. A to je zato što lovci pse i mačke smatraju štetočinama u lovištu.
Ona veli da lovačka udruženja predstavljaju veliki problem jer ubijaju životinje preko dozvoljenih kvota, kao i da su njihova meta zaštićene vrste.
- Naše udruženje je imalo više akcija spasavanja ranjenih orlova mišara i sova, ali se to i dalje dešava i ne može se ispratiti koliko je masovno. Lovci su uobrazili da oni treba da regulišu brojnost vrsta koje treba da postoje. I time remete prirodnu ravnotežu. Šta se dešava? Pobiju veliki broj lisica i šakala, kojima su glavni plen glodari. Onda glodari naprave veliku štetu u poljoprivredi, poljoprivrednici zbog glodara koriste mnogo veću količinu otrova, koji na kraju završe u našim tanjirima. Taj otrov nekontrolisano rasipaju, pa on potruje veliki broj srna, fazana i drugih životinja - kaže Katica Spasić.

Podne. Kuća cveća. Nekoliko brkatih pionira nadvilo se nad mermernom pločom očekujući, valjda, da čuju iz nje: „Daj ruku, majku ti božju". Drugarice, precvale omladinke, stoje po strani, čekaju da pioniri viknu: „Uraaaaaaa, živ je", pa da razviju kozaračko niz dedinjske strane...
Čudna prilika remeti samoupravno mantranje u „rasadniku" bratstvo-jedinstvenog polena. Stariji muškarac u biciklističkom šortsu, s kačketom na glavi, buketom u naručju i pisanom porukom za Starog, lično: „Tvorcu Pokreta nesvrstanih i najvećem borcu za mir u svetu Josipu Brozu, poklanjam vožnju 'Tito-Nehru' od Beograda do Nju Delhija! Miodrag Femić Femo".
Da nije reč o pomenutom čoveku, verovatno bi bilo tek mrtvo slovo na papiru, koliko da impresionira one koji će je pročitati, ali izguraće Femo šta je naumio i obećao maršalu. Nije mu prvi put.
- Hoću, i to biciklom! Baš ovim, starim 35 godina, s kojim sam pre četvrt veka stigao do Kaira i Naserovog groba, u čast, tada dvadesetpetogodišnjice nesvrstanih, a mnogi su me, kao i sada, odvraćali i govorili da neću odmaći dalje od Jugoslavije - razgovorismo se tek po izlasku iz bašte jedne ideologije, jedne „ljubičice bele" i jednog hodočašća bez poente...
Delegati „Užičke republike" s nevericom gledaju za nama.

- Sramota je da danas, 1. septembra, na dan Pokreta nesvrstanih, nema više ljudi u Kući cveća! Ipak je to bila jedna od najplemenitijih zajednica u kojoj se okupio dobar deo sveta koji nije želeo da mu drugi kroje kapu - gunđa stari velosipedaš dok tražimo zavetrinu u kojoj će ovaj razgovor s nogu prerasti u kazivanje čoveka koji je suštinu svog postojanja pronašao u onoj „ipak se okreće"...
- Čitav sam život na biciklu, nikad za prevoz nisam koristio ništa drugo osim ova dva točka i ove dve noge. S pet godina sam prvo poterao očev bicikl, a sa 17 kupio svoj prvi, profesionalni, i otad do dana današnjeg prevaljam pod točkovima najmanje 50 kilometara dnevno - veli ova novosadska žila od čoveka, kusurajući sedmu deceniju kao da još nije ni na pola života.
- Pa, život ti jeste onakav kakve su ti misli, a meni su misli uvek pozitivne, a ciljevi plemeniti, veliki i dostižni. Ne osvrćem se na ono što je bilo juče i ne razmišljam o onome što će biti sutra, već živim dan za dan i dan po dan, sabirajući ih u skup postignutih uspeha - ne sporimo ispravnost životne filozofije koja mu je očigledno podarila zavidnu krepkost tela i čistotu uma, ali zarad priče mora da se vrati u juče ne bi li nam danas razjasnio sutra.

- Dakle, tog 1. septembra 1984. godine pošao sam put Egipta na poklonjenje Naseru, prešao biciklom 5.060 kilometara i putovao 45 dana. Ipak, druga su to vremena bila i tada je za moj naum bilo mnogo više razumevanja i podrške, jer je i državna politika bila drugačija, a i nesvrstani duboko ukorenjeni u biću našeg naroda. Bio sam glavna vest u čitavoj Jugoslaviji, u državama kroz koje sam prolazio, a naravno i u Egiptu, gde sam primljen u našoj ambasadi. A danas, e danas se sve okrenulo za 180 stepeni, pa namera da stignem mojim „paolo gvercijem" (čuveni četrnaestobrzinac pancirnih guma) do Nju Delhija malo koga interesuje i, nažalost, retki su oni koji u njoj prepoznaju značaj takvog podviga. No, na kraju krajeva, to činim zbog sebe, zbog Pokreta za koji verujem da je bio stožer najplemenitije ideje - borbe za mir u svetu i zbog onoga sa čijeg smo groba upravo došli, kao pokretača svega. Moram da naglasim da ni „onih" godina, a ni danas to nisam činio zbog politike, već, rekoh, ideje i ideala - razumljivo, mada nemaju ideje i ideali ništa protiv autobusa, voza, broda, aviona... Stari ih je rado vozikao u „kadilaku", „rols-rojsu", „mercedesima" i ostalim pošastima kapitalizma, bežeći od bicikla kao od Nemaca u Drvaru, no Femo je ubeđen da legendarnoj trojci Tito-Naser-Nehru duguje toliko da još nekoliko desetina hiljada kilometara protegne noge vitlajući pedale po bespućima: Bugarske, Turske, Gruzije, Jermenije, Azerbejdžana, Irana, Turkmenistana, Uzbekistana, Tadžikistana, Kine i konačno Indije.

- To je otprilike ruta kojom ću se kretati, samo me ne pitajte ni koliko je to kilometara, niti kada ću stići do Delhija! Nikada ne datumiram svoja putešestvija, niti zacrtavam kada ću gde stići. Stignem kad stignem, vratim se kad se vratim. Drumovi su moji drugovi, ne žurim. Volim da upoznajem ljude i mesta kroz koje prolazim. Imam svoj šatorčić, vreću za spavanje, pa gde zanoćim i gde osvanem... Jedino čega se strogo pridržavam jeste da na bicikl sedam s prvim jutrom, a stajem tek oko deset naveče, prelazeći u proseku po 150 kilometara dnevno - znači, jutrošnja vožnja od Novog Sada do Beograda bila je tek zagrevanje za ekscentričnog inženjera tehnologije, koji se usluga svog dvotočkaša odrekao samo jedanput, koliko pamti, a pamti za trojicu duplo mlađih.
- Kada sam dolazio na Titovu sahranu, tad nisam mogao jer smo išli porodično, pa nije bio red da ja pođem biciklom - vajka se, već umoran od, za njega, predugog zadržavanja u jednom mestu.
Zovu Stražilovo na koje se povukao iz gradske vreve. I poljoprivreda kojoj se posvetio ne bi li se slučajno ogrešio o telo i dozvolio mu da lenstvuje kad se za taj dan oprosti od pedala...

- Rad je stvorio čoveka i samo ga rad čini čovekom. Bogu hvala, savršenog sam zdravlja, kod lekara nisam privirio ne pamtim, a i sin i ćerka su mi zdravstveni radnici. Dobro, nisu oduševljeni idejom da u ovim godinama krenem na tako dalek i neizvestan put, ali znaju da nema svrhe da pokušavaju da me... Vratiće se Femo, ne sekirajte se, samo da položi cveće na Nehruov grob i zatvori krug koji je započeo 1984. godine - s tom razlikom što je te godine pošao na put, rekosmo već, 1. septembra - moglo se s crvenim pasošem...
- Sad mi vize malo prolongiraju polazak, ali ću u narednih nekoliko dana na put iz mog Novog Sada, sigurno. Oni iz indijske ambasade su se oduševili i obećali mi vizu za dva dana, pa zatim da dobijem kinesku i drum pod točkove - uveren je, spremajući bisage za četrnaestobrzinsko magare. Maršalov blagoslov je već dobio, još samo da ga vreme posluži.
- A, za kraj, posebna poslastica - kad obiđem Nehruov grob nastaviću put Nepala, gde planiram da živeći sa šerpasima provedem nekoliko meseci na 5.000 metara nadmorske visine, ovako, u majici. Uostalom, poslaću vam fotografije pa ćete se uveriti, da ne bude da Femo priča napamet - ovde stavljamo tačku, tačnije tri, a Miodrag Femić će znak uzvika za koji mesec, kad delić patine iz Kuće cveća strese nad Nehruov grob i sklopi slagalicu započetu pre dve i po decenije, na kojoj se trojica lidera, spojenih ruku, nadmeno smeškaju ostatku sveta.

Pre neki dan hrvatska javnost je bila iznenađena novinskim tekstom u kojem je objavljen muzički ukus tamošnjih političara. Najveću pažnju izazvala je premijerka hrvatske vlade Jadranka Kosor, koja je otkrila da se najviše opušta slušajući ikone američkog hevi metala, bend „Metaliku". Mnogima je bilo nespojivo da prvu ličnost vlade zamisle kako u povratku iz Banskih dvora zvižduće čuveni hit Džejmsa Hetfilda i kompanije „Nothing Else Matters", ali i to je moguće, naravno, kao što je moguće i da Čedomir Jovanović, osvedočeni fan „Rolingstonsa", iznenadi sve ovog leta pojavljujući se u trubačkim kulisama popularne Guče.

Ljude je oduvek zanimao privatni život političara. Javnost se interesovala za hobije, strasti i poroke premijera, predsednika, ministara... i na osnovu toga izvlačili su se zaključci i pravili profili političara. Ali oni nikada nisu bili jednoznačni. Nekada su nečija skromnost i apstinencija od hedonizma i poroka podvođeni pod vrlinu. Tako je posle Osme sednice, kada se na čelu Srbije ustoličio Slobodan Milošević, redovno isticana njegova skromnost, a naročito je bio apostrofiran podatak da je uprkos svojoj funkciji tadašnji srpski vožd sam okrečio porodični stan na Zvezdari. Ponekad je skromnost bila i mana, jer su ljudi operisani od poroka podvođeni pod sumnjive osobe. Pamti se da je i Hitler bio gadljiv na alkohol, cigarete i skupu garderobu, osoba koja se opušta uz Vagnera.
I sami političari su oduvek imali potrebu da se „razgolite" i da u tom striptizu otkriju svoje afinitete. To je poznato još od Tita, koji je redovno posećivao pozorišne predstave, družio se s piscima, opuštao uz vesterne, a najviše u druženju s holivudskim zvezdama, pogotovo ženskim, kao što su to Elizabet Tejlor i Sofija Loren. Umeo je Tito i da se upusti u sviranje klavira, što je ovekovečeno na mnogim fotografijama.

I u Srbiji su se s vremena na vreme otkrivali detalji iz privatnog života političara. Gorepomenuti Slobodan Milošević je tako otkrio da obožava seriju „Bolji život", ali i da nije baš najbolje shvatio knjigu „Hazarski rečnik" Milorada Pavića, čije mu je odgonetanje upropastilo jedan godišnji odmor. Posle Miloševića, sve je više političara otkrivalo svoje muzičke i čitalačke afinitete.
To je naročito došlo do izražaja posle petooktobarskih promena, kada su političari počeli da se guraju kako u prve redove, a tako i na bine muzičkih festivala. Ministar ekonomije i potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić, koji je u mladosti imao bend „Haralampije", osoba je koja je najviše overavala stejdževe srpskih festivala. Pamti se nastup njegovog benda „Monetarni udar" na Egzitu, kada je potpomognut sadašnjim potpredsednikom srpske vlade Božidarom Đelićem, između raznih hitova, odsvirao i onaj od EKV-a simboličnog naslova „Novac u rukama".

Dinkić i dalje redovno nastupa, i to najviše sa Kikijem Lesendrićem, kome je i komponovao nekoliko pesama na poslednjem albumu.
Kao što je i nedavno saznanje o muzičkom ukusu hrvatske premijerke iznenadilo tamošnju javnost, tako su i srpski glasači doživljavali slične reakcije pročitavši vesti o afinitetima svojih političara. Zanimljivo je da su od partije od čijih se članova očekivalo da osim pojanja u slobodno vreme slušaju u najmanju ruku Mokranjčeve rukoveti, stigla i najveća iznenađenja povodom muzičkog ukusa. Tako je pre više od decenije, a sve povodom jedne od godišnjica benda „Rolingstons", objavljena vest da je lider DSS-a Vojislav Koštunica u mladosti bio spreman i da se potuče sa protivnicima muzike Džegera i ekipe. Kasnije su u nekoliko navrata stizale vesti o muzičkom ukusu bivšeg srpskog premijera, pa su isticani i njegovi omiljeni autori, poput Elvisa Prislija i, naravno, Igija Popa, kojeg je sam Koštunica pomenuo na jednoj od svojih pres konferencija, a sve oko gužve koja se podigla oko Egzita na kojem je gostovao kontroverzni otac panka.

Čitava epizoda bila je inicirana od dela DSS-ovih kulturnih pregalaca koji su hteli navodno da umanje ili izjednače značaj Egzita u odnosu na domaće manifestacije, uključujući tu i Zaječarsku gitarijadu. Koštunica je zbog muzike nekoliko puta bio u centru medijske pažnje, a pamti se epizoda sa gostovanjem američkog benda „Rezidents" na Kolarcu 2003. godine. Nastup članova benda finansijski je potpomoglo Ministarstvo kulture, a nekoliko dana uoči beogradskog koncerta saopštenjem se oglasio Odbor za kulturu DSS-a, a koje je bilo naslovljeno „Demoni na Krstovdan". U saopštenju se protestovalo jer opskurni maskirani članovi benda koji u svojoj diskografiji imaju naslove albuma „Treći rokenrol rajh" i „Demoni plešu sami" priređuju koncert na Krstovdan. Ipak, koncert je održan, da bi čitava epizoda nekoliko godina kasnije dobila svoj salto mortale, i to baš u liku Vojislava Koštunice. On se povodom novog gostovanja ovog benda oglasio izjavom da je zaintrigiran njihovim beogradskim nastupom i da je u međuvremenu preslušao tri albuma maskiranih rokera koja su mu se svidela. Dodao je i da su mu „Rezidentsi" simpatični „kao jedna antiglobalistička pojava". Ipak, Koštuničin rokerski bekgraund pao je delimično u vodu njegovim kasnijim prisustvom novogodišnjem koncertu Cece Ražnatović, koja mu se pre jedne pesme obratila posvetom „voljenom premijeru koji je ujedinio sve stranke".

Šef poslaničke grupe DSS-a u Skupštini Srbije Miloš Aligrudić je veliki rok fan, a posetioci koncerta britanske nju vejv atrakcije „Geng of for" pre nekoliko godina u bašti SKC-a mogli su se uveriti kako se ozbiljna pojava ovog političara „rastopila" sa prvim ritmovima gitare Endija Gila kada je poslanik podignutih ruku ispratio prašenje kultne četvorke iz Lidsa. I njegov bivši stranački kolega Dragan Šormaz je veliki muzički fan sa impresivnom kolekcijom od 4.500 diskova i uz žanrovski naglasak na hard rok.
I vrh Srpske napredne stranke je mnoge iznenadio svojim muzičkim favoritima. Večno ozbiljni lider naprednjaka Tomislav Nikolić je u mladosti bio roker opsednut zvukom Džimija Hendriksa, Erika Kleptona i njegovog nekadašnjeg benda „Krim", kao i klasikom hard rok žanra „Led cepelinima".
- Bio sam odličan poznavalac rok muzike, bendova i, uz mog prijatelja Batu, prva osoba iz Kragujevca koja je naručivala ploče iz Engleske. Tada je bilo zabranjeno iznošenje dinara iz zemlje i znalo se da naša carina pregleda svako pismo proveravajući da li u njemu ima novca, a mi smo se snalazili stavljajući pare za ploče u indigo - objasnio je svoje pionirske kolekcionarske godine Tomislav Nikolić.
Njegova partijska desna ruka Aleksandar Vučić takođe je veliki rok fan.

- Volim britanski pop, a naročito bend „Franc Ferdinand", čiji sam nastup u Srbiji nažalost propustio. Ipak, s godinama se vraćam starijim bendovima koje sam slušao u detinjstvu, kao što je to naravno „Led cepelin" - rekao je Vučić.
Jedan od najredovnijih posetilaca velikih rok koncerata u gradu je bivši načelnik Javne bezbednosti MUP-a Miroslav Milošević, koji se svojim ukusom uklopio u dominantan žanr srpskih političara - hard rok. Mediji su redovno donosili fotografije Miloševića sa koncerata raznih bendova i pevača na koje je često odlazio sa nekadašnjim frontmenom beogradskog benda „Generacija 5" Đorđem Davidom. Nekonvencionalni životni stil bivšeg načelnika uvećao je podatak, tačnije fotografija sa njegovom tetovažom dvoglavog orla, krsta sa ocilima i crvenom ružom.
Veliki fan roka je i bivši srpski premijer Zoran Živković, a neki od posetilaca beogradskog nastupa na povratničkoj turneji grupe „Tajm" sećaju se nekadašnjeg prvog čoveka DS-a koji je pratio hitove ovog benda uz neizbežni koncertni rekvizit - konzervu piva.

Iako su mnogi Zorana Đinđića povezivali sa rokenrolom, a naročito zbog njegovih fotografija iz studentskih dana na kojima ima kosu zavezanu u rep, ipak je ostala nepoznanica vezana za muzički ukus srpskog premijera ubijenog u atentatu 2003. godine. Đinđić se pojavljivao na koncertima Zdravka Čolića, Gorana Bregovića, komentarisao pesme Đorđa Balaševića, prisećao se svojih ljubavnih epizoda u ulici Zmaja od Noćaja, i to povodom Bajaginog istoimenog hita, ali ga muzika nije baš mnogo okupirala.
Ipak, i pored dominantnog rokerskog ukusa, među srpskim političarima je i veliki deo onih koji preferiraju narodnjake. Ivica Dačić je i pored afiniteta prema bivšem jugoslovenskom popu često isticao da je veliki fan svoje drugarice iz detinjstva i rodne Žitorađe Cece Ražnatović. Velja Ilić je poklonik istog žanra, mada je poslednjih godina dovodio u Čačak goste nekadašnje evropske prsate pop zvezde Samantu Foks i Sabrinu.

Srpski političari se kao muzički fanovi kreću od pravih diskofila do onih kojima su koncerti povod za namicanje glasova, ali i kompromis, kao kada je predsednik Tadić otišao po formiranju pobedničke koalicije u Jagodinu na folk koncert u organizaciji Dragana Markovića Palme. Inače, za srpskog predsednika su mnogi vezivali priče da je u mladosti bio nesuđeni član beogradskog benda „Idoli", što je demantovao frontmen ovog benda iz osamdesetih Srđan Šaper.
- U vreme kada su „Idoli" nastajali Boris Tadić je bio hapšen kao protivnik tadašnjeg sistema jednoumlja i neslobode. Mislim da je to dovoljno jasan odgovor - objasnio je Šaper. Ipak, najpoznatiji savetnički dvojac srpskog predsednika, sastavljen od nekadašnjih perjanica novog talasa Srđana Šapera i Nebojše Krsića, naterao je mnoge da veruju da iako u prošlosti nije postao njihov član, Tadić ipak nikada nije prestao da sluša „Idole".

U kakvoj su vezi jedan običan razvod braka u Londonu i nestašica mleka u Srbiji? Praktično, nikakvoj, osim ako ne verujete u teorije zavere ili čaršijske priče po kojima skače cena mleka u Srbiji jer Boris Berezovski namiče lovu kako bi isplatio ženi 200 miliona odštete. U „Salfordu" kažu da „Boris verovatno ne poseduje njihove akcije" (vidi okvir), tako da je vest da se Berezovski nakon 18 godina braka razvodi od Galine Berezovski, ipak, nešto što ne treba da zanima jedino srpske krave.
Sve ostale i te kako treba, jer je Boris Berezovski danas jedan od najvećih svetskih tajkuna čija se imovina procenjuje na više od milijardu evra, a koji poseduje akcije u najvećem broju englesko-izraleskih fondova na planeti. Ono što je zasad poznato je i da će ruski oligarh, kako sada stvari stoje, slobodu platiti u punom iznosu i bez preterane pompe. Naravno, postavlja se i pitanje, zašto? Zbog višegodišnjeg truda na podizanju njihove dvoje dece, zbog lojalnosti i odanosti bivše supruge ili, pak, zbog preke potrebe da Galina i ubuduće drži usta zatvorenim! Jer ne samo da jedino ona zna kako se njen bivši suprug domogao prvog miliona, već joj je, po svemu sudeći, poznato i kako je stekao prvu milijardu funti, koliko je, prema podacima „Forbsa", u jednom trenutku vredela njegova imovina. A kada tako stoje stvari, očigledno, nijedna cena nije previsoka.

Istorija bračnih odnosa Borisa Berzovskog zanimljiva je i komplikovana baš kao i njegov poslovni put, koji ga je za svega desetak godina, od običnog profesora matematike, doveo na listu najbogatijih i najmoćnijih ljudi sveta. Galina mu je rodila dete još dok je bio u zvaničnom braku sa Ninom Berezovski, sa kojom je takođe imao dvoje dece. Kada je ovaj brak i zvanično okončan, 1981. godine, Boris je oženio Galinu, ali je bračna sreća trajala svega tri godine. U poslednjih 15 godina živeli su razdvojeno, Galina sa decom u Londonu, a Boris u nezvaničnoj vezi sa Jelenom Gorbunovom (42), sa kojom takođe ima dvoje dece. Podatak da su mediji sve češće novu izabranicu predstavljali i kao Borisovu zvaničnu suprugu, verovatno je doprineo da Galina podnese zahtev za razvod braka, a na to ju je, možda, još više ohrabrilo poznanstvo sa Sašom Nerozinom, književnicom koja uveliko radi na svojoj novoj knjizi „Tajni dnevnik ruskog oligarha". Da li će glavni junak ovog dela biti upravo Berezovski zavisi prvenstveno od toga na koji će se način supružnici razići. Iako sama autorka tvrdi da je priča čista fikcija, odnosno da zaplet nema nikakvu vezu sa stvarnošću, Borisova bojazan je više nego opravdana. E sad, da je bračni par živeo u Rusiji, problema verovatno ne bi ni bilo. Bivša supruga ne bi dobila ništa ili bi odavno već počivala na nekom groblju. Međutim, u Londonu, pod budnim okom vrhunskih advokata i još većim zanimanjem celokupne javnosti, lakih rešenja jednostavno nema. Boris će morati da plati, a koliko tačno znaće se tek nakon mučnih pregovora zakazanih za oktobar. U medijima se spekuliše da Galina očekuje barem trećinu ili četvrtinu Borisovog bogatstva, a ono u ovom trenutku iznosi najmanje 800 miliona funti.

Šta je to što vredi ogromnu sumu novca? Odgovor se, možda, krije u celokupnom toku Borisove poslovne karijere, koja je imala brojne uspone i padove. Počela je kao katedra u školi, nastavila se preko trgovine automobilima, kupovinom najznačajnije ruske nacionalne televizije, prijateljstvom sa Jeljcinom i Putinom, a završila se brojnim ubistvima njegovih prijatelja, poslovnih partnera i protivnika, atentatima na njega lično i konačnim bekstvom iz Rusije i dobijanjem političkog azila u Britaniji. Kolika je i kakva uloga bila samog Berezovskog u celoj priči, teško je reći. Ipak, očigledno je da Galina mnogo toga zna.
Poslovna karijera Borisa Berezovskog, ili „kremaljskog kuma", kako ga je 1996. godine nazvao časopis „Forbs", praktično je započela samo sedam godina ranije. Svoje prve miliona zaradio je u gradu Toljati, hiljadu kilometara od Moskve, u sedištu „Avtovaza", najvećeg ruskog proizvođača automobila. Posao mu je bio da prodaje vozila, a način na koji je to radio, po mnogo čemu, podseća na perpetuum mobile! Naime, automobili čija je fabrička vrednost bila nešto manja od 5.000 evra, Berezovski je bez problema prodavao za trećinu skuplje! Iako je sarađivala sa jednim od najuspešnijih dilera u istoriji, ruska fabrika od toga nije imala preterane koristi. Bolje rečeno, dok se Berezovski preko noći bogatio, „Avtovaz" je munjevito propadao! Zli jezici su govorili da su u tom periodu iz fabrike nestajali ne samo delovi, već i kompletni automobili, a da su vozila koja bi do krajnjih kupaca stizala bez Borisovog posredovanja, k'o za maler, uvek bila na neki način bila oštećena?! Ili su im bila polomljena stakla, ili probušene gume, ili iščupani kablovi. Nije, stoga, čudno što su kupci četvorotočkaša svoje teško stečene rublje radije poveravali dileru nego direktnom proizvođaču.

U celoj priči Berezovskom je naruku išla i inflacija. Naime, automobili su se plaćali unapred, a na njihovu isporuku se čekalo dugo. Uplaćeni novac je sve vreme bio u njegovim rukama, a kada se zna da je svoje obaveze prema dobavljaču ispunjavao sa velikim zakašnjenjem, jasno je da proizvođači vozila od celog posla nisu imali „ni za vodu". Pa, ipak, nastavili su da posluju sa Borisom. Zašto? Možda i zato što je Boris u rukama imao i dva jaka argumenta: debelu kovertu i pištoljski metak. Nadležnima je preostalo samo da biraju šta će od toga dobiti.
Nije sporno da su Berezovskog, tokom izgradnje poslovnog carstva, štitili mafijaši. Najpre čečenski, a potom i ruski. U to doba, gangsteri su bili uobičajeni milje ruskih biznismena. KGB je imao običaj da taj deo delatnosti naziva „mokrim poslovima", aludirajući na prolivanje krvi, premda je i sam imao takve službe. Iako su se mafije utrkivale ko će pre da ga zaštititi, Boris je umalo platio glavom njihovo nadmetanje. Naime, kada mu je ruska mafija tražila reket da bi ga štitila, navodno je mrtav 'ladan odgovorio da se obrate Čečenima! „Njih već plaćam", rekao je, „pa ako oni pristanu nemam ništa protiv da umesto njima plaćam vama!"
Takav odgovor je doprineo da Berezovski umalo zaista nije postao mrtav i hladan. U bombaškom napadu, 1994. godine, jedva je izbegao smrt. Prošao je samo sa opekotinama lica i ruku, njegov „mercedes 600" je ostao bez svih delova, a njegov vozač bez glave! Nakon neuspelog atentata, bombe su postavljene i u njegovoj banci, ali je i ovog puta žrtva prošla bez posledica. Šta se kasnije događalo, niko ne zna, osim, možda, Galine i samog Borisa.

Godinu dana kasnije dogodila se i najspektakularnija smrt koja se dovodi u vezu sa njim. Ubijen je Vladislav Listjev, jedan od tadašnjih najpopularnijih TV voditelja. Ovaj uspešni TV producent je dve godine ranije uspeo da nagovori vladu da privatizuje Kanal 1, najveću rusku nacionalnu TV mrežu. Vlada je zadržala 51 odsto vlasništva, drugi deo je otkupila grupa biznismena sa Berezovskim na čelu, dok je Listjev imenovan za direktora. Problem je nastao kada je pokušao da kompaniju očisti od sumnjivih tipova, prvenstveno od Sergeja Lisovskog, jednog od najvećih oglašivača i vlasnika lanca moskovskih diskoteka, koje su, zapravo, bile paravan za trgovinu drogom.
Kada je najavio da će prekinuti poslovnu saradnju, Lisovski je tražio odštetu od 100 miliona dolara! Listjov je pronašao jednu evropsku kompaniju voljnu da otkupi sva oglašavačka prava ove nacionalne mreže, a od tih para je trebalo isplatiti i odštetu ovom kriminalcu. Listjov je zamolio Berezovskog za pomoć u posredovanju, koji je uzeo pare, a Lisovskom obećao da će ih dobiti u roku od tri meseca. Do toga nikada nije došlo, jer je samo dve nedelje kasnije direktor televizije ubijen pod sumnjivim okolnostima, čime je, praktično, otpisan i ovaj dug! Iako je bio jedan od osumnjičenih za ovaj zločin, ubistvo nikada nije rešeno. Treba li podsetiti da je Berezovski, nakon toga, bez problema preuzeo celokupnu TV kompaniju.

U međuvremenu, Berezovski je platio kompletan trošak objavljivanja Jeljcinovih memoara, što mu je širom otvorilo vrata ulaska u Jeljcinov krug. Zahvaljujući tome, postao je i deo male grupe ambicioznih, nemilosrdnih i dobro povezanih ljudi koji su preko noći osiromašili celu Rusiju, a sebe učinili najbogatijim ljudima u istoriji. Naravno, nije zaboravljen ni sam Jeljcin, kome su maksimalno pomogli da ponovo trijumfuje na izborima za predsednika Rusije, 1996. godine. U to doba Berezovski je bio potpuno nedodirljiv: bio je zamenik predsednika ruskog veća za nacionalnu sigurnost, lični prijatelj Jeljcinove ćerke Tatjane i čovek koji će vrata Kremlja širom otvoriti novom lideru - Vladimiru Putinu?! Upravo je on osnovao stranku koja će Putinu činiti parlamentarnu bazu, verujući da će time, na duže vreme, obezbediti podršku državnog vrha. Ipak, prevario se.
Naime, Putinu su veoma brzo postale jasne dve stvari: najpre da su oligarsi potencijalno daleko moćniji od njega, a drugo da nisu ni najmanje omiljeni među osiromašenim Rusima! Odlučio je da problem reši tako što će ovo drugo iskoristiti u borbi protiv ovog prvog. Nakon što je optužen da je državu prevario za 13 miliona dolara, Berezovski ubrzo beži za London, a u odsustvu biva osuđen na šest godina robije. Razlog prekinutog prijateljstva, kako je Berezovski tvrdio, bio je taj što je Putina uveravao da je nemoguće dobiti rat u Čečeniji, odnosno da će nastavak borbi još više povećati teror umesto da ga smanji.

U Britaniji Berezovski započinje nov život i nastavlja stare poslove. Sprijateljio se sa drugim azilantima, pre svega sa čečenskim gospodarom rata Ahmedom Zakajevom i bivšim špijunom Aleksandrom Litvinjenkom, koji je pre četiri godine otrovan polonijumom 210. Njemu je pomogao da objavi dve knjige („Sakaćenje Rusije" i „Kriminalna grupa iz Lubjanke") u kojima je Litvinjenko tvrdio da je Putin inscenirao bombaške napade na blokove stanova u Rusiji (što je Rusiji poslužilo kao izgovor za novi rat sa Čečenima), ali i za ubistvo ruske novinarke Ane Politkovske.
Rat bivših prijatelja kulminirao je nakon pokušaja Berezovskog da organizuje opoziciju u Rusiji, koji je prošao bez većih uspeha. Dva ugledna člana Liberalne ruske stranke, koju je Boris neštedimice pomagao i plaćao, ubijena su pod misterioznim okolnostima, što je bio razlog da se, kako sam priznaje, okrene potpuno drugačijim načinima borbe. Na šta je tačno mislio, objasnio je prilikom jednog intervjua:
- Moraćemo da koristimo silu ako želimo da srušimo režim - rekao je Berezovski. - Putinov režim nije moguće srušiti demokratskim putem, revolucija je jedino rešenje!
Zbog ovih reči Kremlj je u više navrata upućivao diplomatske note Londonu i tražio njegovo izručenje, ali bez većih uspeha. Ohrabren time, Berezovski je svoje optužbe nastavio i na stranicama američke štampe optužujući Putina da je pomogao narandžastu revoluciju u Ukrajini. S druge strane, ruski državni vrh je u više navrata isticao da su Ana Politkovska i Aleksandar Litvinjenko žrtve upravo političkih igara samog Berezovskog, te da je i sam podsticao ratna razaranja u Čečeniji ne bi li za sve to optužio upravo Kremlj. Naravno, Boris je sve to oštro demantovao, a šta je prava istina verovatno znaju samo on i Bog. I Galina, naravno, žena za koju bi najbolje bilo da je nema. Barem kada je reč o Berezovskom.

Automobili koji su bili testirani u sudaru su „tengo" i „A5". Ova dva četvorotočkaša išla su jedan prema drugom pod uglom od 30 stepeni, koji su se sudarili brzinom od 40 km/h.
U međuvremenu, njihova relativna brzina dostigla je skoro 80 km/h. Prvi put se desilo da dva različita automobila (drugačijeg tipa, težine i strukture) ispune test pri sudaru pod specifičnim uglom i pri određenoj brzini, što donosi strože zahteve za zaštitu vozača i predstavlja veći izazov za bezbednost automobila. U „Čeri" testu sudara auto u auto pod uglom od 30 stepeni, „tengo" i „A5" odlično su predstavili bezbednosne performanse i pokazali istaknuti kapacitet apsorbovane energije i savršeno zaštićenih vozača i putnika.
Primećeno je da je sudar auto u auto česta pojava u saobraćajnim nesrećama, tako da je ovaj test, za razliku od testa od sudara auto u prepreku, više usmeren na stvarne sudare i bolje predstavlja stvarno stanje. Kao rezultat, ova auto-kompanija može suštinski poboljšati sigurnosne performanse svojih automobila i obezbediti sigurnost vozača do maksimuma. To će biti od velikog značaja i postaviće dobru osnovu za širenje „Čeri" globalne mreže ka Evropi i Americi i ostvarenje cilja da ovaj brend postane uspešan i poznat širom planete. Novorazvijena laboratorija za bezbednost prilikom sudara, pored zahteva zakona i propisa bezbednosti različitih zemalja kao što su Kina, SAD i evropske zemlje, odlično simulira situacije u svim vrstama saobraćajnih nezgoda na putu.
Do sada je „Čerijeva" laboratorija za bezbednost od sudara prijavljena je kao najveća laboratorija za bezbednost od sudara u Aziji i može da ispuni testiranje sudara pod različitim uslovima. Što je još važnije, može da primeni razne testove za zaštitu pešaka.   

Kada prosečan Srbin čuje za Crkvu Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, po pravilu pomisli da je u pitanju još jedna sekta i opasnost za njegovu decu. Međutim, kada se kaže mormoni, većina prvo pomisli na košarku i fenomenalnu generaciju Jute Džez iz Solt Lejk Sitija, prestonice mormona, koji su predvođeni čuvenim tandemom Džon Stokton - Karl Meloun tokom devedesetih igrali velika finala sa Majklom Džordanom, još u ono vreme kada je NBA bila glavna zabava domaćih ljubitelja sporta. A oni nešto stariji prvo se sete Krešimira Ćosića, verovatno najboljeg košarkaša sa ovih prostora, prvog jugoslovenskog basketaša koji je ušao u Kuću slavnih i - prvog jugoslovenskog mormona.

Košarka, iako nema direktne veze sa ovom religijom, znala je s vremena na vreme da probudi interesovanje za mormone, ali se informisanost o ovoj verskoj zajednici kod nas uglavnom zadržavala negde između priča o verskim fanaticima koji žive u velikim porodicama, ne približavaju se bilo kom poroku i staromodno su vaspitani.
Mormoni su se dugo doživljavali kao pripadnici margine američkog društva, ali u poslednje vreme oni zauzimaju najvažnije pozicije „preko bare", od politike, biznisa, pa sve do estrade. Specifično vaspitanje koje ih čini odanima svojoj zajednici, u svetu u kome živimo čini ih i najpogodnijim za velike korporacije koje vole da imaju na odgovornim mestima „pouzdane vojnike". Mormoni su tako zauzeli pozicije na glavnim koridorima Volstrita i u upravnim odborima svih najvećih američkih kompanija.
Danas je to religija koja najbrže raste u svetu. Ima ih oko 14 miliona, a procenjuje se da će ih do 2080. godine biti više od 250 miliona. U Americi se govori i da će ubrzo doći vreme kada će i u Belu kuću posle crnca uspeti da uđe i jedan mormon. Kod nas se o mormonima malo zna, a najmanje da na ovim prostorima žive i rade već gotovo tri decenije.

- Naša crkva pre svega poštuje zakon zemlje u kojoj živi. To su ljudi od poverenja, verni su, učeni su da ne lažu i ne kradu i zato ih postavljaju na odgovorna mesta. Što se tiče crkve na našim prostorima, to još nije slučaj. Jer svaku crkvu koja nije pravoslavna ljudi doživljavaju kao sektu - počinje razgovor za Pressmagazin Slađan Mihailović, predsednik mormonske crkve u Srbiji, dok sedimo u jednoj od prostorija crkve u centru Beograda, koja više podseća na moderan poslovni prostor nego na verski objekat.
- Ovde, pre svega, dolazimo iz verskih ubeđenja, što malo ljudi razume. Mnogi nas doživljavaju kao neku američku crkvu. Bilo je ljudi koji dođu sa predubeđenjem da će preko nas doći do američke vize. Na kraju vide da to nije tako i odu razočarani - kaže Mihailović.
Dragomir Savić, koji je bio prvi predsednik crkve u Srbiji, kaže da ih često svrstavaju u „neke ludake i sumnjive tipove", a kako kaže, često ih nazivaju i narkomanima.
- A mi ne pijemo, ne drogiramo se, ne pušimo, čak ne pijemo ni kafu. Ako bi neko poznavao principe naše vere, on bi nas sigurno zapošljavao na najodgovornije pozicije. Nama je najveći problem da objasnimo ljudima da mi nismo vernici zato što nam je neko isprao mozak. Mi smo vernici zato što znamo da jevanđelje jeste istinito. Ali znam da iste probleme imaju i iskreni verujući ljudi svih ostalih religija. Znam da kod nas mnogi pravoslavci imaju problem jer njihove porodice smatraju da su im isprani mozgovi. To je večiti razdor verujućih i neverujućih - priča Savić.
Srpski mormoni i danas prepričavaju kako je Krešimir Ćosić doveo ovu religiju u Jugoslaviju. On je, naime, studirao na Univerzitetu Brigam Jang u Americi, koji nosi ime po drugom proroku mormona, koji ih je odveo u dolinu Velikog slanog jezera, pošto su prethodno bili proganjani na istoku Amerike. Ćosić je imao ponude iz NBA klubova koje je odbio, što je šokiralo tadašnju košarkašku javnost. A mormoni to objašnjavaju uticajem Svetog duha koji ga je poslao nazad u rodnu zemlju.

- Osetio je potrebu da se vrati u Zadar i tako je osnovana prva mormonska crkva u Jugoslaviji 1972. godine. Te godine je prevedena Mormonova knjiga. U Zadru su imali dosta problema. Lokalna katolička crkva je huškala vlast da im šalje policiju. Upadali su u prostorije crkve, stalno preturali po knjigama. Međutim, kada bi naišli na Krešimira, onda bi se povlačili. Ipak je on već tada bio velika zvezda. Početkom osamdesetih godina prvi misionari dolaze i u Beograd. Crkva je prvo zakupila zgradu u Janka Veselinovića na Neimaru, da bi početkom devedesetih kupili veliku zgradu u Miloša Pocerca gde je trebalo da bude sedište crkve za Jugoslaviju. To je vila gde je u prizemlju živeo čuveni kožni doktor Doroslovac, gde je svojevremeno dolazila da se leči i Jovanka Broz. Došlo je do rata, a nama je ostala zgrada - kaže Savić.

Tako je crkva koja u Srbiji okuplja nekoliko stotina vernika ostala sa velikom zgradom. Kažu da u svetu vlada mišljenje o mormonima kao bogatoj crkvi. Razlog za to je sistem finansiranja koji podrazumeva dobrovoljne priloge vernika koji iznose deset odsto od prihoda.
- Mnogi na nas gledaju kao na neku korporaciju, a zanemaruju da su članovi verni i da oni to svojom voljom rade. Naravno, ne daju svi, jer niko ne može na to da te natera. Mnogi uspešni bogati ljudi su pripadnici naše crkve. Na primer, vlasnik lanaca hotela „Meriot". Zamislite kolika je njegova desetina prihoda - kaže Mihailović.
Trenutno je u SAD trend da u žižu javnosti dolaze mormoni iz svih sfera. Glavna glumica poznate serije „Uvod u anatomiju" Ketrin Hajgl je mormonka. Malo je poznato da je mormon i košarkaš Skot Polard, koji je igrao sa našim Divcem u Sakramentu. Trenutno je najzapaženiji političar Džon Hantsmen junior, koji svojim primerom predstavlja tipičnog mormona - ima osmoro braće i sestara, sedmoro svoje dece i više od 60 sestrića. Ima pedeset godina, u vrhunskoj je formi, ne pije, ne puši. Njega mnogi vide kao sledećeg aduta republikanaca na predsedničkim izborima. Pogotovo što je jedan od retkih mormona koji dobro stoji i kod demokrata. Barak Obama ga je postavio za ambasadora u Kini.
Dragomir Savić, međutim, kaže da bi bilo veliko čudo da mormon postane predsednik Amerike.
- Tamo mnogi ljudi ne vole mormone. Mormoni forsiraju porodične vrednosti, što je u većem delu Amerike demode. Često ih ismevaju zato što imaju mnogo dece. Istina je da mormoni više naginju republikancima, ali su razočarani i u njih. Republikanci se više prodaju za porodične vrednosti i time kupuju mormone, dok demokrate podržavaju gej populaciju i zbog toga mormoni nikada neće glasati za njih - kaže Savić.

Jedino pitanje koje i danas muči mormone je pitanje mnogoženstva. Država Juta je prilikom ulaska u SAD morala da donese zakon kojim se to zabranjuje, ali crkva iz svojih zakona to nikada nije izbrisala.
- Iz Starog zaveta se vidi da je mnogoženstvo božji zakon. Postoje starozavetni proroci koji su imali više žena. Džozef Smit, osnivač crkve, dobio je objavu da je to božji zakon da bi plemenito seme moglo da se obnavlja. Mormone su u 19. veku istrebljivali i mnogoženstvo je bilo izlaz od odumiranja vernika. Ali već u vreme kada je to zabranjeno, samo dva ili tri odsto vernika je imalo finansijske uslove da izdržava više žena, pošto je morala da se obezbedi posebna kuća za svaku ženu i decu - priča Dragomir Savić.
Malo je poznata činjenica da su mormoni osnovali više od pet stotina gradova i naselja na zapadu Amerike, a da je jedan od njih i čuveni Las Vegas, koji za pripadnike ove religije danas predstavlja leglo poroka. Tako se danas objašnjava da u takvom gradu postoji jedan veliki mormonski hram.

Edgar Valdez Barbi je treći veliki narko-bos koga su meksičke vlasti uhapsile za samo godinu dana. Poznat kao Komandante, Barbi je bio među najtraženijim ljudima u Meksiku, zbog koga su Amerikanci nudili dva miliona dolara za informaciju koja bi omogućila njegovo hapšenje.
Radio je sa narko-kartelom Artura Beltrana Lejva, a poslednjih godinu dana se borio da preuzme kontrolu na kartelom, od kada su Lejvu ubile meksičke snage bezbednosti. Valdez je uhvaćen samo nekoliko sati pošto je meksička vlada objavila da je tokom ove godine otpustila skoro 10 odsto pripadnika federalne policije kako bi se smanjila korupcija. Sve ovo bi trebalo da bude dodatan poen za meksičkog predsednika Felipea Kalderona, koji je pre skoro četiri godine proglasio rat narko-kartelima.

A javnost u Meksiku, koja slavi dva veka od rata za nezavisnost (15. septembra), sve više se pita šta im vredi dvesta godina državne nezavisnosti kada na njenoj teritoriji postoje de fakto nezavisne narko-republike u koje vlast nema nikakav prodor, a za vreme Kalderonovog rata protiv kartela u obračunima je već 28.000 ljudi izgubilo život.
Većina tih ubistava ostaje nerešena, a Meksikanci sve više veruju da država ne može da ih zaštiti od krvoprolića. Taj osećaj je samo pojačao nedavni masakr u Tamaulipu, kada su 72 zarobljena emigranta iz Južne Amerike ubijena, pošto njihova vlada tamošnjem narko-kartelu Zeta nije na vreme poslala otkup.
Kalderonova policija ostavlja iza sebe pojedine rezultate, pošto u poslednje vreme padaju glave narko-bosova, ali istovremeno padaju i glave meksičkih policajaca, detektiva i sudija koji su uključeni u ove slučajeve. Najviše zabrinjavaju ubistva njihovih porodica, kao i svedoka koje policija drži pod nadzorom, ali su oni u Meksiku sve, samo nisu zaštićeni svedoci.
Nedavno je ubijen Marko Antonio Leal, gradonačelnik gradića Hidalgo u državi Tamaulipo na severu Meksika, a njegova desetogodišnja ćerka je ranjena u nogu. Što su jače akcije policije, to karteli jače odgovaraju, pa je u prethodnih nedelju dana zabeleženo nekoliko bombaških napada klana Zeta na policijske stanice, u kojima je poginuo jedan civil, a oko dvadeset ih je povređeno.
Kalderon je ubistvo Leala nazvao „kukavičkim" i izjavio da je „posvećenost meksičke vlade borbi protiv kartela samo ojačala". Za rat protiv kartela sve je više zainteresovan i Vašington, pošto su meksički narko-karteli aktivni i preko granice, a mnogi narko-bosovi imaju i američko državljanstvo, što je baš slučaj sa nedavno uhapšenim Barbijem. Međutim, kako piše najpoznatiji američki nedeljnik „Tajm", u američkim bezbednosnim krugovima vlada mišljenje da Kalderon nije više siguran koji mu je sledeći potez. A nervozu u Vašingtonu samo pojačava činjenica da je Pentagon odvojio 1,5 milijardi dolara za pomoć Meksiku u obračunu protiv narko-bosova.

Karteli su izgleda uspeli potpuno da razbiju jedinstvo vlasti policije i vojske Meksika, pošto je u gradu Huarezu došlo do sukoba dve jedinice federalne policije koje se međusobno optužuju da se nalaze na platnom spisku bosova.
Kalderon je krenuo u akciju razbijanja logistike kojom narko-bosovi obezbeđuju novac za kupovinu švercovanog oružja, potkupljivanje policije i državnih funkcionera. Zato vlada donosi zakone kojima bi trebalo da omogući razbijanje sistema za pranje novca. Ograničava se rad menjačnica i prodavnica nakita. Državna banka će tražiti uvid u svaku transakciju koja iznosi više od 100.000 pezosa, što prevedeno u američke „zelembaće" iznosi nešto manje od 7.000 dolara. Tako Meksiko dvesta godina nakon osvajanja nezavisnosti nastavljaja borbu za svoju državu. Mnogi veruju da je ovo bitka koju Meksiko neće dobiti, bar za još dvesta godina.

U istoriji medicine masaža je često pominjani metod lečenja. Kako se civilizacija razvijala, najbogatiji pojedinci iz najrazvijenijih i najbogatijih društva, poput drevne Kine, Egipta, rimske imperije, Indije i Grčke, najviše su koristili blagodeti relaks masaže.
Masaža se ne može adekvatno sprovesti ukoliko nisu ispunjeni osnovni preduslovi, a to je adekvatnost prostora u kome se obavlja, kao i stručan maser terapeut. Naravno, uz sve ovo ide i bezbrižnost i neopterećenost svakodnevicom.
Priča o masaži počinje dodirom. Dodir bi trebalo da predstavlja poverenje koje će opustiti pacijenta. On ne znači ništa bez osećaja koji bi trebalo da ima maser terapeut. Onog časa kada on spusti ruku na telo pacijenta masaža je već počela. Ona se sastoji iz niza svrsishodnih pokreta šakom i prstima, te se deluje na tretirani deo i telo kao celinu.

Ceo čovekov organizam pokriven je kožom i ispunjen je telesnim tečnostima od kojih su najznačajnije krv i limfa. Koža čoveka je organ koji je zadužen za spoljašnji senzibilitet. Koža je debljine do četiri milimetra, a površine je do dva kvadratna metra. Ona predstavlja zaštitu organizma od štetnih fizičkih, hemijskih i bioloških spoljnih uticaja. Prilikom sprovođenja masaže, koža i pacijenta i terapeuta mora da bude intaktna.
Pokreti prilikom masiranja moraju da prate put telesnih tečnosti, tako da se sprovodi od periferije ka srcu. Drugim rečima, masaža celog tela počinje jednom pa drugom nogom, jednom pa drugom rukom, trupom, vratom i glavom. Svi pokreti se izvode odozdo nagore - uz dlaku.
Ljudski organizam funkcioniše tako što su svi njegovi sastavni delovi međusobno povezani, a povezuje ih nervni sistem. Izvođenjem masaže tela, preko kože delujemo na nervni sistem, telesne tečnosti, kosti, mišiće, čula, organe i sisteme organa, odnosno organizam kao celinu.
Celo telo masera raspoređuje energiju koju bi pacijent trebalo da primi. Pojedini delovi tela pacijenta više od drugih. Potrebno je da se kanališe dodir i proizvede energetsko-fiziološka harmonija mišića, zglobova i tela u celini. Masaža proističe iz potrebe za dodirom. Ona širi krvne sudove, poboljšava ishranu ćelija, ubrzava metabolizam, pospešuje izbacivanje štetnih metaboličkih produkata iz organizma, smanjuje bol, deluje na unutrašnje organe. Na primer, masažom abdomena i leđa, dobar maser će podstaći aktivnost bubrega, čime se ubrzava eliminacija otpadnih materija i umanjuje zadržavanje tečnosti. Ali masažom leđa i abdomena postiže se još nešto: rešavanje menstrualnih problema, kao što su bolne ili neredovne menstruacije, predmenstrualni sindrom i simptomi menopauze.

Sredstva koja se koriste za sprovođenje masaže zaista su raznovrsna. Najčešće se koriste ulja, koja mogu biti biljna i mineralna. Mineralna ulja služe samo za otklanjanje trenja pri izvođenju masaže. Takva ulja ne prodiru u telo, već ostaju na površini. Osnovno biljno ulje (susamovo, bundevino, kukuruzno, suncokretovo) otklanja trenje pri sprovođenju masaže i prodire u telo. Dodatkom etarskog ulja, u zavisnosti od toga kakav je cilj masaže, možemo da pospešimo cirkulaciju, ublažimo upalni mišićni proces, otklonimo bol. U prodaji se uglavnom mogu naći već pripremljena ulja za masažu sa dodatkom etarskog ulja.

Masažu nikako ne bi trebalo raditi ukoliko postoje bilo kakve promene na koži, ako su vene proširene, kao i limfni putevi.
Danas se primena masaže vezuje za opštu zdravstvenu prosvećenost. Svako ko vodi računa o sebi i o svome telu, trenira i naporno radi, trebalo bi barem dva puta mesečno sebi da priušti masažu. Ona više nije privilegija već potreba. Ona stimuliše i smiruje, oslobađa napetost, opušta muskulaturu, daje osećaj sigurnosti, uspostavlja psihofizičku i energetsku ravnotežu, vraćajući životnu snagu organizmu. Dobra masaža stvara osećaj zadovoljstva, međusobnog poverenja i radosti.

Crni flor koji su fudbaleri Partizana nosili na dresovima dok su ulazili u Ligu šampiona, posvećen nedavno preminulom Stjepanu Bobeku, podsetio je deo navijača crno-belih na generacije igrača koji su i danas junaci najvećih sportskih mitova. Stjepan Bobek je bio jedan od takvih igrača zbog koga se i danas često postavlja pitanje kako bi izgledao aktuelni fudbal da se popularni Štef i ostale legende ponovo pojave u kopačkama kao i da li bi im današnje fudbalske zvezde bile makar do kolena.

ANKETA - BIRAMO NAJBOLJEG FUDBALERA: GLASAJTE OVDE

Takođe, zanimljivo je da li bi Bobek, Rajko Mitić ili Dragoslav Šekularac, o čijim driblinzima se i dalje prepričava, mogli da se poigravaju sa današnjim bekovima, koji više liče na boksere nego na fudbalere. Sve ove nedoumice otežavaju odgovor na veliko pitanje: ko je zaista najbolji fudbaler svih vremena koji je igrao u Srbiji. Baš kao što je teško zaključiti koji bi to glavni kriterijum trebalo da se uzme u obzir pri ovakvom izboru. Da li bi to trebalo da budu talenat i prikazane igre, broj osvojenih trofeja ili popularnost u svetu?

Kada je UEFA pre sedam godina, a sve povodom pedeset godina od svog osnivanja, birala najbolje fudbalere, naš savez (tada još Srbije i Crne Gore) je za najboljeg domaćeg igrača proglasio „treću Zvezdinu zvezdu" - Dragana Džajića, koji je i nezvanično važio za našeg najboljeg fudbalera. Osim što su navijači Partizana osporili ovaj izbor, navođeno je i da je Džaja „ipak samo levo krilo", a da se najbolji fudbaler treba tražiti na nekoj „kreativnijoj poziciji". Ipak, Džajić je u ovakvim anketama verovatno i pravi izbor, pošto je dugo godina bio rekorder po broju nastupa za reprezentaciju, davao važne golove (kao što je onaj protiv Engleza), a uz to je iza sebe ostavio priče za sportske almanahe.

I dalje se prepričava kako je „pravio decu" nekim od najboljih odbrambenih igrača tog vremena, a najbolje ga sigurno pamti nemački reprezentativac Berti Fogs. Džaja je nastupao i za selekciju sveta, a jedini nedostatak mu je možda nešto siromašnija internacionalna karijera, tačnije - nije nastupao za neki veliki evropski klub, ali je u svom bivšem klubu Bastiji i danas neka vrsta božanstva. Uz to, Džaja je nedavno, prema izboru internet sajta Worldsoccer, proglašen za peto najbolje krilo svih vremena, a istovremeno i za drugo levo krilo, odmah iza legendarnog fudbalera Mančester junajteda Džordža Besta. Ovim izborom bili su obuhvaćeni svi fudbaleri koji su nekad nastupali na poziciji krila, tako da su iza Džaje ostali Figo, Ronaldinjo, Kristijano Ronaldo...

Ivan Golac, nekadašnji trener Partizana i prvi stranac koji je zaigrao u Engleskoj, podseća upravo na prvu posleratnu generaciju koju u fudbalskim predanjima najviše predstavljaju Stjepan Bobek i Rajko Mitić.
- Nisam imao prilike da ih gledam uživo, ali ono što sam slušao i čitao o njima dovoljno mi je da zaključim da je bilo malo takvih igrača. Bobek je imao ono što Englezi danas navode kao najveći nedostatak velikih igrača, a to je karakter. Držao je do svojih stavova. Imao je dosta problema sa članovima uprave, bivšim policajcima i DB-ovcima, ali je držao do sebe i svog principa. Bio je, što bi rekli, gospodin. Sećam se da nam je trener Toma Kaloperović pričao o toj generaciji fudbalera, o Bobeku, o Čajkovskom. Takođe, mnogi su pričali o Branku Zebecu kao čudesnom igraču koji je bukvalno mogao da igra na poziciji koju poželi. Bio je najveći kreativac koji je ikada igrao na našim prostorima. Od onih koje sam ja gledao, dva igrača su ostavila najsnažniji utisak na mene, a to su Josip Skoblar i Milan Galić, kao i naravno Dragan Džajić. Milan Galić je bio neuhvatljiv. Bio je gol igrač kakvog danas nema - kaže Golac.
Nerviranje koje je svojim navijačima nedavno priredio čuvar mreže Partizana Radiša Ilić samo je potvrda da srpski fudbal ima veliki problem sa golmanima. U istoriji domaćeg fudbala je bilo odličnih golmana, ali bi u konkurenciju najboljih ipak trebalo staviti samo Milutina Šoškića, koji je bio član čuvene generacije „Partizanovih beba" koja je igrala finale Kupa šampiona. Snimci njegovih treninga i akrobacija koje je izvodio svim današnjim golmanima deluje kao nemoguća misija.
Zoran Avramović, nekadašnji direktor FK „Crvena zvezda", kaže da na prva mesta u izboru najboljih fudbalera u istoriji svakako treba staviti „pet Zvezdinih zvezda", jer se u to vreme ta titula teško osvajala. I danas mnogi kažu da su driblinzi koje je izvodio Šekularac potpuno antologijski i da ih je mogao ponoviti samo Maradona.

- Nastajanje fudbalskih zvezda bilo je potpuno drugačije u to vreme. Slika o nekom igraču najviše se kreirala preko radio prenosa i novinskih izveštaja. Kada dođe nedelja i svi se okupe uz radio emisiju „Vreme sporta i razonode" ili kad „Oslobođenje" ili „Politika" stave naslov „Džaja slomio Koševo", tada bi se cela zemlja zatresla. Džaja je u Zvezdi odigrao petsto utakmica, a Moca Vukotić u Partizanu četiristo - kaže Avramović.
Ako je do učinka, onda od starijih igrača svakako treba ostaviti mesto za Velibora Vasovića, stamenog centarhalfa i prvog domaćeg igrača koji je podigao pehar Kupa šampiona, i to kao kapiten tada moćnog amsterdamskog Ajaksa.
Slična dilema postavlja se kada su u pitanju zvezde novije generacije, koje su bile u žiži javnosti krajem osamdesetih i devedesetih godina. Da li je Piksiju i Deji dovoljno to što su povremeno blesnuli vanserijskim potezima, da budu bolji od Mihajlovića i Jugovića, koji su imali dugotrajne i trofejne karijere. Mnogi bi rekli da je poređenje Jugovića i Savićevića kao poređenje najboljeg molera i Pikasa, jer neko je na terenu radnik, a neko, ipak umetnik.
- Nema dileme da je Vladimir Jugović tu daleko ispred svih, i to prema onome što je postigao u karijeri, ali njega ne svrstavaju u kategoriju najvećih fudbalera, što je, po mom mišljenju, pogrešno - Ivan Golac.
I Avramović se slaže da je najuspešniji fudbaler sa naših prostora Vladimir Jugović, pošto je igrao u velikim klubovima i karijera mu je bila dugotrajna. U Juventusu je šutirao odlučujući penal kojim je torinski tim osvojio Ligu šampiona. Napravio je veliku karijeru, ali kako kaže naš sagovornik, iza sebe nije imao „selebriti bekraund" i mediji ga nisu voleli kao druge.

- Ne treba da zaboravimo da je Savićević otišao u Italiju i tamo dobio nadimak Genije, i to od Italijana, koji ne vole nikog osim sebe. I ostavio je iza sebe čuveno finale u kojem je briljirao protiv Barselone, a Zubizareta se posle onog Dejinog gola plašio stative do kraja karijere. Nijedan fudbaler posle Savićevića nije tako odigrao u finalu Lige šampiona. Mijatović je doneo titulu Realu. Piksi je možda bio najtalentovaniji u toj generaciji, ali Mijat, Dejo i Juga su odlazili u velike klubove i tamo imali zapaženu ulogu - kaže Avramović.
A ako je do svetskih priznanja, onda se kao logičan zaključak nameće da je najbolji srpski fudbaler svih vremena Siniša Mihajlović, inače i najbolji izvođač „slobodnjaka" na svetu. Jer on je jedini naš fudbaler koji je u nečemu bio najbolji. Pitanje ko je najbolji, zato, ima onoliko odgovora koliko ima i različitih mišljenja. Ili se, kako kaže Ivan Golac, za ovo pitanje treba pozvati na izreku „gospod je prvi, a svi ostali su drugi". Ili da budemo optimisti i da kažemo da će najbolji naš fudbaler tek da se rodi?

U javni govor na eksjugoslovenskom prostoru psovke su, prema Ivanu Klajnu, ušle 1964. godine, kada je Žika Mitrović snimio film „Marš na Drinu", odnosno sa rečenicom smrtno ranjenog majora Kursule (Ljuba Tadić); „Drino, jebem ti..."
„Otada se psovke na velikom i malom ekranu, u scenskim i književnim delima sasvim realistično prenose", napisao je Klajn, što je lingvista Danko Šipka dopunio tvrdnjom da su psovke postepeno ulazile u javni govor. Međutim, ako su i ulazile postepeno, njihova upotreba krajem ove decenije postala je toliko učestala da se u upotrebu vratio (već zaboravljeni) biper, čija je funkcija da u elektronskim medijima zvučno prekrije opscene reči i psovke.
To što je biper skoro neprestano pištao pri kraju emitovanja „Farme" ne potvrđuje ustaljeno mišljenje kako su Srbi izrazito psovački narod. Uz manje izuzetke, u koje se donekle mogu ubrojati Japanci, danas u svetu svi psuju „kao Turci". Lingvisti tvrde da u svakom jeziku postoje psovke i da one čine oko jedan odsto svakodnevnog govora.

Precizniji podaci, koji se verovatno mogu primeniti i na Srbiju, ali i na većinu drugih zemalja i naroda, kažu da dnevno opsuje devetoro od desetoro ljudi. Istraživanje koje je istovremeno sprovedeno u Britaniji i Australiji pokazalo je da u toku jednog dana opsuje 90 odsto muškaraca i 83 odsto žena. Od ukupnog broja ispitanih, 78 odsto priznalo je da koristi opscene reči i psovke i kada nema razloga, a čak 98 odsto ispitanih potvrdilo je da su psovali u trenucima kada je nešto ili neko izazvao njihovu ljutnju.

Legenda kaže da je psovkama najbogatiji mađarski jezik, dok internet pretraživači daju prednost engleskom. U njemu, navodno, postoji 7.500 psovki, naspram 5.000, koliko koriste Mađari, dok srpski ima hiljadu manje. Ubedljivih dokaza ni za jednu ni za drugu tvrdnju nema.
- To je smešno, ne postoji toliko psovki - kaže za Pressmagazin Boris Glavač, autor knjige „Psovke". - Prema nekim procenama, u našem jeziku, uz najčešće upotrebljen glagol (jebati), postoji oko 250 do 350 pojmova koji se pojavljuju u psovkama - od šarene mačke do Svete nedelje. Moguće je napraviti 4.000 psovki ako se nabrajaju i tetka, i sunce nebesko, i tako dalje, ali to je sve jedno te isto, glagolska radnja nad nekim, pa sada šta od toga iznervira ili izazove frustraciju.
Koje i kakve psovke mogu da iznerviraju, pa i da razbesne ljude zavisi - od naroda do naroda, od kulture do kulture. Psovke koje se u Srbiji doživljavaju kao najteže, a obično su vezane za majku, sestru ili decu, u jednom delu sveta nemaju nikakvog smisla, dok će u drugom delu biti shvaćene na identičan način.

- Kada bi Amerikancu rekli naše „I fucked your mother", verovatno bi se nasmejao. Pokušao sam Australijancima da prevedem naše klasične psovke i ljudi su pomrli od smeha - kaže Glavač.
Smatra se da Nemci u psovkama najčešće koriste one reči koje imaju veze sa fekalijama, dok su te iste reči kod Španaca rezervisane za najteže psovke. Skandinavci kada psuju pre svega pominju božanstva, Holanđani, kao i verovatno najveći broj ljudi, psovke vezuju za seks. Glavač tvrdi da u japanskom jeziku ne postoje psovke vezane za seks, čak i da taj jezik nema psovke u onom smislu u kojem su one poznate u Srbiji. Umesto toga, postoji stil izražavanja koji predstavlja direktnu uvredu, a uvredljiva je reč „vakka", tj. budala, idiot, koju Japanci koriste smo kada su izrazito ljuti.
Amerikanci kada psuju takođe koriste neke od dvadesetak reči čije je javno izgovaranje neprimereno u većini zemaljske kugle, ali za njih važi i jedna specifičnost.
- Od kada su počeli da se naseljavaju na tlo Amerike, oni su, da bi opstali, razvili snažnu individualnu psihologiju koju su preneli na ostale generacije. To se moglo videti u vestern filmovima, što smešno zvuči, ali tamo praktično nema ranjenih, ili si živ ili mrtav. Nema kalkulisanja - ako hoćeš da opstaneš moraš da pogodiš tačno u metu. Na simboličkom planu i psovka je takva. Ona se uvek odnosi na onoga kome je upućena. U Evropi ako hoćeš nekog da uvrediš, da mu naneseš simboličko zlo, onda mu psuješ majku, odnosno ide se zaobilaznim putem. Kod Amerikanaca to nije slučaj. Čak i kada kaže „motherfucker", on ne psuje majku, nego se obraća sagovorniku, ličnosti i kaže: ti si taj koji vrši bludnu radnju nad majkom, a ne ja.
Takve su, kaže Glavač, i sve ostale američke psovke: „rubbish", „dick head" - nema zaobilaznog puta, nego se gađa direktno onaj kome je to namenjeno.

- Psovka je po mom saznanju jezička formula, izraz kojim se kod druge osobe vređa osećanje stida da bi se neko od nekoga zaštitio ili da bi mu naplatio za prethodnu uvredu. Posle toga to može biti i svaka verbalna reakcija na neku prepreku, nesporazum, izraz rezignacije, nepristajanje. Kada sve to pređe u naviku, onda psovka može biti i uzrečica ili obesmišljen izraz u kome ne treba uvek tražiti dublje razloge. Psihološki, to može biti i neki vid pražnjenja, oduška, ventil za rasterećenje od neke napetosti - kaže Nedeljko Bogdanović, autor knjige „I ja tebi", koju čini izbor iz psovačke frazeologije. U toj knjizi navodi se da je „stvarnost psovke abnormalni imaginarni seksualni čin, neostvariv u normalnom životu („Jebem te u glavu, u šiju...) i opsceni kvalitet psovke proporcionalan je abnormalnosti seksualnog čina koji se psovkom formuliše i nagoveštava".

Bogdanović kaže da treba razlikovati psovku kao nekulturu, odnosno kao deo navike, od psovke kao regulatora povređenih ljudskih odnosa, gde ona na verbalnom planu „kobajagi" izjednačava onoga koji je povredio i onoga koji je povređen. Nekim psovkama se, zbog izlizanosti od upotrebe, ali i zbog njihove eliptičnosti, izgubio puni smisao. Koje je zapravo značenje psovke „pička ti materina"? To što našem sagovorniku spominjemo nešto što njemu predstavlja tabu temu? Bogdanović kaže da je poruka ove psovke još gora: njome se sagovorniku kaže ono isto što se poručuje engleskom psovkom „Motherfucker", odnosno „Fuck your mother".
Deo navike je korišćenje izraza „jebote", koji od izvornog (seksualnog) i sekundarnog (psovka) značenja danas, u zavisnosti od konteksta, može da izražava bar desetak različitih osećanja govornika: čuđenje, divljenje, ljutnju, iznenađenje itd, a može da predstavlja i običnu jezičku poštapalicu.
Zato Bogdanović kaže da se danas ipak manje psuje, iako je javni prostor preplavljen psovkama i opscenom leksikom.
- Manje se psuje, sada je to prosto žargon. Psovani uvek zna zašto je opsovan, a pitajte sada zašto mu se kaže „ne seri", „ne zezaj", itd. Psovka neće doći kada ne treba. U Šumadiji kažu: „Psovka mu je domaćinska", što znači da on zna šta će i kako će upotrebiti radi zaštite svoga moralnog integriteta, dovodeći tuđi moralni integritet u pitanje do sablazni. Mora se razumeti da psovka da nije najlepša tvorevina jezika i da jezik ima mnogo mogućnosti da na različite načine izrazi nesaglasnost.

Po psihologu Žarku Trebješaninu, psovka i kletva se javljaju uvek kada je čovek ugrožen i pošto je nemoćan da na drugi način odgovori na ugroženost, on na verbalnom i simboličkom planu pokušava da nanese zlo.
„Psovka je tu slična kletvi. Kada neko psuje, on kao da je na jedan imaginaran način naneo neku štetu onome koga psuje. Poznato je da je u psovkama i opscenim rečima sačuvana neka vera u magijsku moć reči. Kada čovek izgovara opscene reči kao da tera onoga koga psuje da vidi to što je zabranjeno, što je ružno i na taj način kao da postaje superioran u odnosu na onoga ko psuje. Reč je prosto o imaginarnom zadovoljenju jedne agresivne težnje", rekao je Trebješanin.
- Zanimljivo je da psovka, kao nepoželjna jezička formula, stoji u zaštiti poštenja. Ona će se, što je dosta apsurdno ali istinito, izreći u ozbiljnim okolnostima kao zaštita neke moralnosti. Ne računajući psovku koja je deo navike o kojoj ne treba voditi računa, ona je verbalna odbrana ugrožene jedinke tako što se psovanoj osobi pripisuje sablazni sadržaj i tako vređa njen moralni integritet - kaže Bogdanović.
On kaže da su i psovka i kletva čovekova verbalna zaštita. Kletva je namenjena ženi kao slabijoj strani ali, kaže Bogdanović, kletva je jača od psovke („Ljudi umeju da kažu: „Dobro, opsovao sam ga, ali zašto me kune?"). Žena kletvom poziva onostrane sile da deluju na fizički integritet čoveka, da mu otpadne ruka, oči, da mu se zatre koleno, itd, kako bi se namirila takozvana imaginarna pravda.

- Žena može i da psuje i to je izraz njene osvojene slobode, pokazuje da može da se stavi u istu ravan sa muškarcem. Dakle, promene u odnosu na prošlo vreme postoje. Psovka je data muškarcu. Kada muž počne da kune, on biva smešan. Ali ukoliko otac kune, onda to znači da je u pitanju velika nevolja - kaže Bogdanović.
Za razliku od kletve, psovka se nalazi u sferi socijalnih odnosa.
- Moral nije božanska činjenica, već činjenica društva, i psovka ide za tim da unizi taj moralni integritet, da razori, da pripiše sablazan onome koji je na neki način zaslužio da bude pod sablaznošću, da bude osuđen - veli Bogdanović. U knjizi će Bogdanović napisati da je psovka apokrifna, jer „dovodi do uspostavljanja lažnog poretka vrednosti" zato što „psovač ne dobija ništa u procesu uspostavljanja narušene pravde, ali zato njegov protivnik gubi".

- U Jevanđelju po Mateji se kaže da za psovanje matere sledi krv. Onda možete zamisliti koliko hiljada godina je čovek imao na raspolaganju verbalna sredstava da zaštiti sebe time što će upotrebiti negativni sadržaj. To je ono prastaro: ljuta trava za ljutu ranu. Recimo, kad su zauške, seljaci priviju na to mesto svinjski izmet - jedna nečista sila deluje na drugu nečistu silu. Takva je i psovka. Na ono što je ružno odgovara se ružnim. Postoji izreka „Kad je nužno, mora i ružno", što će reći da će psovka doći da namiri to što je stvorio onaj ko to zaslužuje. Kad dođe prvi udarac, stvarnost psovke je prevaziđena - kaže Bogdanović.
Bogdanović kaže da psovačka tradicija u Srba postoji i da postoje psovke koje su uobičajene u jednom ili drugom kraju, o čemu svedoče brojni opisi narodnog života koji skoro redovno daju i napomenu šta se sve i u kojim prilikama psuje. Kada je reč o opscenim rečima, prva pomisao su rečnik Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818. godine i „Crven ban". Psovanje se, pak, spominje u dva člana Dušanovog zakona, koji je nastao 1349. godine. („Vlastelin koji opsuje i osramoti vlasteličića da plati sto perpera i vlasteličić, ako opsuje vlastelina, da plati sto perpera i da se bije štapovima; I ako vlastelin, ili vlasteličić, opsuje sebra da plati sto perpera; akoli sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića da plati sto perpera i da se osmudi").
- Ako je još Dušan morao u tom jedinom zakonu koji smo imali da reguliše psovanje, onda je ono činjenica kulturološke vrednosti. Znači, u to vreme je psovka bila nešto što je trebalo da uđe u zakon.
Psuje se odvajkada sve što za psovanog ima neku vrednost: „to su rod i porod, vrline njegovog tela i duše, kuća i pokućstvo, slava i vera, hrana, zdravlje, nebeska svetila i zemaljska dobra".
- Po mom osećanju stvari, kod Srba su najteže psovke nerođenog deteta i mrtve majke. To su stvari zbog kojih se poteže nož, ide na sud, koje izazivaju prezir i osudu. Tu se vređa čovekovo poreklo i čovekovo potomstvo. Pošto psovka predstavlja seksualni akt po svaku cenu, dakle imaginaran, neostvariv i abnormalan, mrtva i poštovana majka i nerođeno i željeno dete su neprimereni svakoj pomisli na bilo kakav seksualni čin. Ne mora biti to kod svih naroda. Kod nekih je otac sve i svja i zato veću težinu ima psovanje oca.

Implicitno ili eksplicitno, svaka psovka sadrži opscenu reč. Prema knjizi Danka Šipke „Opscene reči u srpskom jeziku", osnovni fond opscenih reči sastoji se od jedanaest leksema: govno, guz (guzica), drkati, jebati, kurac, mudo, pizda (pička), pišati, sisa, srati, šupak.
Po Trebješaninu, opscene reči, one koje su tabuisane u javnom govoru, ne odnose se slučajno na polne organe i na seksualni odnos, a to što se ljudi vređaju pomoću njih govori o njihovom shvatanju polnog odnosa: to je nešto nečisto i prljavo.
On kaže da su polni organi bili simboli stvaralačke sile, ali da su istovremeno povezivani sa demonskim, što im je davalo posebnu snagu. Ispruženi srednji prst, na primer, koji danas nosi isključivo pogrdnu poruku, imao je nekada za cilj da otera demonske sile, a sa istim razlogom pravljeni su falusi od drveta i drugih materijala. Otuda se i u psovkama i u gestovima polni organi pojavljuju kao sredstvo spasa od uroka, veštica, demonskih i ostalih bića i pojava.
Ako muški polni organ simboliše moć, pa otuda u psovkama ima značenje koje nije samo negativno, već i pozitivno, ženski sa druge strane simboliše nečisto mesto. Trebješanin pravi analogiju sa basnama, u kojim se nečista sila tera na mesta koja su izvan ljudskog društva i civilizacije, kao što su pusta gora, duboko more. Nečista sila se tera tamo jer se smatra da tamo i živi.
„Ovde se vagina, po analogiji, postavlja kao to nečisto mesto i u narodnoj religiji, mitologiji i magiji se tako i shvata: da čovek dolazi iz jednog htonskog sveta i onda se postepeno, ritualima uvodi u ljudski svet. Kada čovek umire, postoji čitav niz rituala kojim se odvaja od ovog sveta i odlazi u taj drugi svet, opet je povezan sa tim htonskim bićima. Tako da verovatno u psovkama imamo degradaciju tog rituala i slanja na onaj svet, prosto jednom prečicom mi čoveka vraćamo tamo odakle je on došao, odnosno vraćamo ga u onaj htonski svet", rekao je Trebješanin.
Prema Glavaču, psovke su nastale zahvaljujući apercepciji.

- Percepcija je poimanje putem čula, a apercepcija je poimanje pomoću razuma. Rečeno razumljivim jezikom, apercepcija je čulo razuma koje neke pojave, pojmove ili informacije poima na takav način da izvlači suštinu i nju povezuje sa nekim drugim pojmovima, pojavama i informacijama, uspostavljajući prepoznatljivu vezu. Na primer, poslovica „Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada", nastala je verovatno u nekoj seoskoj sredini, gde su bile tri krave, deset motika i osam kuća. Ta poslovica može da se primeni u Tokiju, Njujorku, gradu sa deset miliona stanovnika i selu sa hiljadu, svuda važi. Taj koncept izvlačenja zakonitosti iz nečega sitnog i malog, a koje važe i u širim društvenim zajednicama, jeste apereceptivni koncept. I u sportu, recimo, postoje neke izreke koje mogu da se primene u široj zajednici. Na primer, kada neko u nečemu pretera kaže se „spusti loptu", ili se za nekog ko je pokvaren, prljav kaže „igra đonom".
On kaže da na isti način kao što postoje sportski i seoski koncept postoji i, uslovno rečeno, seksualni, gde su prisutne i psovke.
- Znamo svi za izreku „nemoj da mi prodaješ muda za bubrege". Ako bismo to preveli na seoski, mogli bismo da kažemo: „Nemoj da mi prodaješ šljive za lubenice". Značenje je isto, ali prva izreka ima veću težinu. Zašto je tako? Ljudi nisu mogli da kažu za nekog ko je iznerviran da je naelektrisan dok nije izmišljen elektricitet i dok ljudi nisu shvatili šta je to. Što znači da je nešto prvo moralo da se desi i da uđe u svest da bi moglo da se primeni. Seksualna i fiziološka funkcija su najstarije, postoje otkako postoji i čovek i šta god mi mislili, on je imao neki pojam o njima. Misli i fraze u vezi sa tim radnjama su najstarije i duboko ukorenjene - kaže Glavač.

Ceo svet je upoznat sa pričama o surovom kažnjavanju muslimanskih žena u pojedinim delovima sveta, ali niko nije znao kako izgleda kažnjena žena dok američki „Tajm" na naslovnoj strani nije objavio sliku osamnaestogodišnje Ajše iz Avganistana, kojoj su odsečene uši i nos. Ona je kažnjena zato što je pobegla iz talibanske porodice svog muža, koja ju je kolektivno zlostavljala.
Jedno veče, uoči ponoći, odvedena je u planine oblasti Uruzgan, gde joj je održano „suđenje". Izveli su je ispred muža i njegove porodice. Govorila je kako je morala da pobegne, jer su je tukli svaki dan i ponašali se kao da je rob. Da nije pobegla, verovatno bi je ubili, žalila se Ajša. Lokalni talibanski komandant, koji je imao ulogu sudije, nije bio dirnut pričom. Presuda je bila jasna - brat njenog muža ju je držao dok se muž lično mašio noža. Redom joj je sekao prvo uši, a potom i nos. Krv je šikljala na sve strane. Ona se onesvestila od bolova. Ostavili su je tako da leži sama u planini. Talibanski sudija je posle objasnio njenom ujaku da je presuda morala da bude takva, kao primer drugim devojkama iz sela, da im ne padne na pamet da urade nešto slično...
Ajšu su pronašli američki vojnici u Avganistanu i ona je završila u centru za oporavak, njena slika na naslovnoj strani najuglednijeg svetskog nedeljnika, a njena priča postala je udarna vest svih svetskih medija. Njena priča će biti masovno (zlo)upotrebljavana u nastupajućoj kampanji za avganistanski parlament, u kojoj će glavna tema biti povratak talibana ili, kako je to rekao predsednik Avganistana Hamid Karzai, pomirenje sa pobunjenom braćom.
- Naša naslovnica je snažna, šokantna i uznemirujuća. Ajša je svesno pozirala i, kako nam je rekla, želela je da ceo svet vidi kakav bi efekat na žene imao povratak talibana u Avganistanu, od kojih su mnoge nestale sa lica zemlje prethodnih godina - kaže operativni urednik „Tajma" Ričard Stengel.
On je dugo razmišljao da li bi bilo etički i profesionalno da se na naslovnoj strani objavi ovako šokantna slika:

- Želeo sam da se uverim u Ajšinu bezbednost i da li razume šta bi za nju značilo da se nađe na naslovnoj strani. Ona zna da će postati simbol cene koju su žene morale da plate zbog represivne ideologije talibana. Dobili smo i potvrdu da je smeštena na tajnu lokaciju koju obezbeđuju naoružani stražari.
Svestan je bio da će ovu fotografiju da vide i mala deca, koja će bez sumnje biti uznemirena zbog toga.
- Pokazao sam slike mojim sinovima od devet i 12 godina, koji su osetili sažaljenje. Pitali su me zašto bi to neko uradio. Izvinjavam se čitaocima koji smatraju da je ovo previše, ali loše stvari se dešavaju ljudima i deo našeg posla je da im se suprotstavimo - kaže urednik „Tajma".
Ajša je, dakle, na bezbednom, a ići će na operaciju koju će da sponzoriše dobrotvorna fondacija „Grosman burn" iz Kalifornije. 

Uporedo sa istorijskim NE, koje je rezultiralo adaptacijom nevelikog jadranskog otočića u „letnju pozornicu" na kojoj su se godinama igrale životne drame, komunistički režim rekao je i manje istorijsko DA predratnoj ideji da se nekadašnja uvala drevnog mora adaptira u kulturno sastajalište radničke klase i poštene inteligencije, kojoj je osim ideala valjalo ponuditi još neki životni sadržaj.
O prvom je manje-više sve rečeno, o drugom gotovo ništa - legendarnu Topčidersku letnju pozornicu, malo iznad Miloševog konaka, malo ko više i pamti, još manje njih zna ponešto o njoj, a tek nekolicina će sa sigurnošću pokazati gde je, odnosno gde je nekada bila. Jer ona danas više podseća na zatravljeno groblje napuštenog sela u zabiti negoli na jedno od kultnih mesta Beograda pedesetih i šezdesetih godina minulog veka, na kojem su mu zavidele i mnogo veće evropske prestonice.
Zbog toga je Tomislav Đorđević više nego dragocen sagovornik - i pamti i zna.

Kao mladić je dolazio, kao arhitekta poznaje istoriju ovog čudesnog mesta i njegov potencijal, a kao predsednik opštine Savski venac planira njegovu budućnost koja će ga vratiti u prošlost...
- Negde do pred Prvi svetski rat ovde je bio kamenolom, čuveni „Mašin majdan", iz kojeg se eksploatisao materijal za prve dedinjske i topčiderske vile, sve do trenutka kada su u stenama otkriveni fosilni ostaci riba iz mezozoika, što je potvrdilo pretpostavku da se o ove hridi nekada lomilo Panonsko more... Tada je obustavljena eksploatacija kamena. Ovo mesto je, između ostalog, postalo važan arheološki lokalitet - uvodi nas u priču ovaj posvećenik, trudeći se da za to malo vremena koje ima kaže što više.
Otuda i ono s početka o uvali drevnog mora, jer iako danas deluje sasvim neverovatno da je Topčidersko brdo ikada bilo išta osim brda, o mesto na kom stojimo - nekada su tukli talasi...
No, vratimo se novijoj istoriji ovog čudesnog mesta, do kojeg se stiže neuglednom stazom, gotovo kroz šipražje, i veličanstveni kameni luk, koji kao na straži kraj odra čuva i svedoči o negdašnjem sjaju beogradskog Epidaurusa (antičko pozorište na Peloponezu) na kojem je, budi rečeno, 1954. godine prvi put izvedena slavna „Aida" u socijalističkom eldoradu.
Dakle, onda su, kako to kod nas nažalost biva - došli ratovi...
Pred Prvi je zatvoren kamenolom. U zatišju pred Drugi čuveni arhitekta Rajko Tatić, projektant Starog sajmišta, oduševljen ambijentom i čudesnom energijom kojom odiše namerio je da od njega napravi ono što će uspeti tek deceniju kasnije - najčuveniju pozornicu pod zvezdama...

U međuvremenu su i nacisti uvideli prednosti ovog mesta, potkopavši ga i pretvorivši u jedan od bunkera za komandujuće oficire, ne marivši preterano ni za mezozoik, niti za presahlo more...
- I onda je došla ta sudbonosna 1949. godina kada je Rajko Tatić konačno realizovao svoj naum i podario Beogradu jedan od svakako najlepših zbegova kulture koje je ikada imao - vraćamo se zaljubljeniku, arhitekti i predsedniku, koji poput deteta zaljubljenog u krajolik koji mu se prvi put ukazao govori o današnjem zmijarniku i svratištu onih koji bi na brzinu da iskažu „ljubav" i vrate se u topla porodična gnezda ženama i muževima...
- Nekada se tokom dana dolazilo na piknik dole u park, a uveče ovde na filmske projekcije i koncerte. Još živo pamtim gužvu, tiskanje za slobodno mesto, ogromno bioskopsko platno razapeto između ovih stubova i graju na terenu za mini golf koji se nalazio dole, u onom žbunju od kojeg se sada i ne vidi - međutim, ono što se vidi decenijama je daleko od Đorđevićevih reči - o savršenoj akustičnosti prostora svedoči eho ponekog kamena koji se otrgne s vrha i skotrlja, udarajući o zaštitnu mrežu postavljenu zbog odrona.
K'o čeljust zveri zjapi rupa ispred bine i prvih redova sedišta nad kojom je nekada bio drveni pod, a na podu orkestar koji je pratio operske dive i pozorišne trupe...
Retke klupe - k'o krajputaši uz ukletu magistralu. Onih godina na njima je sedelo više od 1.000 ljudi, danas na njih čovek može još samo pogled da spusti...
- Tamo, iza onog gustiša, granja i drveća nalazi se ulaz u prateće prostorije, ukopane u brdu, do kojih se sada, nažalost, ne može. Pod nama je još nekoliko stotina kvadrata danas uzurpiranog prostora, koji je takođe bio deo ove veličanstvene celine, stvorene za ponos grada, ali... - veli Đorđević, opisujući rukom krug nad pozornicom, kao da skida koprenu pod kojom će se pojaviti slika ovog mesta koju nosi iz detinjstva...
Međutim, ono što svakako jeste kuriozitet Topčiderske pozornice je činjenica da joj nisu, kao mnogo čemu, glave došle crne devedesete, već slavne šezdesete godine, kada je zbog svoje najveće, i jedine mane, počela da pusti i propada.
- Samim tim što je pozornica na otvorenom, značilo je da je prepuštena hirovima ćudljive prirode, pa su polako, jedno za drugim, zamirali opera, pozorište, koncertna aktivnost i, na kraju, koncem šezdesetih - bioskop. Naravno, kad se tome pridoda i maćehinski odnos nekih bivših vlasti prema ovom prostoru, onda dobijete ovo što vidite, a ovo što vidite bolje da ne vidite... - e, sad dolazimo do dela priče koji bi trebalo da opravda Đorđevićev epitet vizionara, s obzirom na to da je sasvim ozbiljno rešio da mi budemo poslednji koje će provesti kroz avetinjski legat...

- Namerili smo da sa ovim evergrin prostorom konkurišemo za buduću kamernu operu, između ostalog. Potpisali smo čak i protokol o saradnji sa gradom Peruđom. Italijanski stručnjaci su bili, snimili situaciju, oduševili se prostorom i njegovim mogućnostima. Plan nam je da natkrilimo, odnosno pokrijemo scenu i deo za publiku i, naravno, vratimo dušu, imidž i ono najvažnije - ljude ovom predivnom mestu! Zaista želimo da u njemu stasavaju i uživaju neke nove generacije, jednako srećno kako su i naše, u njegovoj, ne previše dugoj istoriji trajanja - naravno, kako se entuzijazam i vizija, što bi veliki jagodinski mislilac rekao, „ne sipaju u traktor", Đorđevićevoj nameri fali još samo jedna „sitnica" koju su Feničani uspostavili kao večiti kamen spoticanja između utopije i realizacije - novac.

Nešto će valjda dati kulturni poslenici s Apenina; nešto će dati država, doduše više u vidu moralne podrške koju nesebično pruža kad god je o kulturi reč, a nešto... E, dotad će ovo još biti samo pusta hrid nekadašnjeg mora, pusta oaza nekadašnjeg duha velegrada, pusti san čoveka koji bi da ga oživi i savršena pustahija za gmizavce i glodare koji napokon imaju samo svoju „scenu", udaljenu od pogleda, sećanja i interesovanja ljudi...
Naravno, ne smemo zaboraviti i romantike koji pod izgovorom „vodim te na jedno divno mesto" pokušavaju da se očešu za malo „kulture"... I što je najvažnije - ne lažu, mesto je zaista divno!

Osamnaesti rođendan jedan je od najvažnijih datuma u životu svakog čoveka i zato se oduvek proslavljao i obeležavao. Dok su u prastara vremena u plemenima postojali inicijacijski obredi uvođenja u svet odraslih, deca danas proslavljaju punoletstvo slavljima u krugu porodice i prijatelja, ali ima i roditelja koji su spremni da bace i po nekoliko hiljada evra ili uzmu kredit za ćerkine silikonske grudi ili sinovljev „ferari" kako bi „usrećili" svoje dete. I naravno, da bi celo selo pričalo o tome.
U Srbiji ima mnogo loših primera grandomanskih i pomodarskih proslava 18-ih rođendana kojima se gubi suština ovog značajnog trenutka u svačijem životu. Sa psihološkog stanovišta je važno proslaviti 18. rođendan i dati tom događaju veći značaj.

U nekim plemenima i danas postoje obredi inicijacije, kada se dečaci sa 12 godina odvode u šumu gde ih stariji muškarci uče lovačkim veštinama. Ovakvi obredi pomažu mladima da shvate da ulaze u svet odraslih, da to nosi nove izazove, obaveze, odgovornost, ali i određeno zadovoljstvo. Međutim, Anita Jakovljević, psiholog u Gimnaziji „Sveti Sava", smatra da se tokom vremena izgubio smisao obreda proslave punoletstva. Ona objašnjava da je potrebno dati značaj 18. rođendanu, ali mnogo više u razgovorima i pripremama deteta za budućnost, a manje u pripremama za raskalašne rođendanske terevenke.
- Roditelji se često u želji da proslave detetu 18. rođendan pogube i pošalju protivrečne poruke. Kada neko kupi na poklon operaciju grudi, istovremeno detetu šalje šamarajuću poruku da ono nije dovoljno vredno i kvalitetno takvo kakvo jeste nego će silikoni biti način da postane ozbiljnija, zrelija i sposobnija osoba. To je pogrešno - objašnjava ona.
Skupi rođendanski pokloni i trošenje novca na glamurozne zabave jesu postali trend u Srbiji. Roditelji najčešće daju novac da se na nekom splavu ili u lokalu napravi proslava, a nije retkost da se žurka završi tučom ili da se deca ponapijaju jer su van kontrole. Pokloni kao što su kola, motor i operacije nosa nisu najbolje rešenje. Poruka koja se šalje detetu je da ne treba da se trudi da bi nešto stvorilo u životu.

- Suština bi bila da se rođendan proslavi u krugu šire porodice, gde bi svi nazdravili jer je njihov član porodice postao odrastao, punoletan i jer mu slede novi izazovi. I naravno da je lepo da se proslavi sa društvom, ali u kontrolisanim uslovima. Kao poklon detetu treba kupiti ono što želi, ali treba imati meru. I ako se kupuje skup poklon, kvalitetno je da i dete učestvuje u tome tako što će i samo zaraditi određenu svotu novca ili odvojiti od džeparca. Dešava se da kod razvedenih roditelja jedan kupi auto, a drugi motor, pa ono postane meta dilera. Mora se razmišljati kakva se poruka šalje okruženju - kaže Anita Jakovljević za Pressmagazin.
Proslave rođendana kreću se od onih skromnih, u krugu prijatelja, u stanovima ili kafićima; i kontrolisano, bez napijanja i iživljavanja, već u druženju i veselju. Međutim, ima i dece koja žurke povodom punoletstva koriste da pokažu svojim vršnjacima da su iznad drugih ponašajući se grandomanski. Roditelji ponekad to čak i podstiču jer smatraju prestižom da njihovo dete ima „sve ekskluzivno i najskuplje".

Klincima su vrlo često uzori poznate ličnosti, koje se kopiraju u mnogo čemu. Priča se i prepričava, a i kopira kako su deca srpskih bogataša i javnih ličnosti proslavila svoje rođendane. Slede se i iskustva iz sveta, ali nijedan roditelj ne bi želeo da mu dete kopira najmlađu ćerku Mika Džegera i Džeri Hol, Džordžiju, koja je burno proslavila 18. rođendan, a fotoreporteri su je uhvatili kako ušmrkava kokain. Zato ne treba dozvoliti da proslava 18-og rođendana izmakne kontroli.
- Deca, na primer, na poklone koje daju slavne ličnosti ne gledaju kritički. Ali sigurno ima i slavnih i bogatih koji se trude da im dete normalno raste, a ima i siromašnih, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, pa za 18. rođendan naprave ujdurmu. U svemu treba imati meru, a ljudi koji su mudri znaju, bez obzira na materijalni status, šta je mera - zaključuje Anita Jakovljević.

Jedan od takvih je i Piter Bafet, sin milijardera Vorena Bafeta, trećeg najbogatijeg čoveka na svetu. Piter je poručio današnjim bogatim roditeljima da uče decu pravim vrednostima i da im ne daju sve što traže. U knjizi koja je nedavno objavljena u SAD opisuje kako je on postao „normalna i srećna osoba" umesto razmaženo dete jednog od najbogatijih ljudi na svetu i uči čitaoce da poštuju sebe, prate svoje strasti i ostvaruju sami svoje ciljeve umesto da poveruju u društvene koncepte materijalnog bogatstva.
Ovaj savet dobro bi došao roditeljima u Srbiji, koji sa prosečnom platom od 35.000 deci pokušavaju da ispune sve želje, a da je tako dovoljno je pogledati koliko dece nosi preskupe patike od 16.000 dinara i najnovije modele mobilnih telefona. Kako dete raste, rastu i prohtevi, pa zato i ne treba da čudi ako vam vaš mezimac za 18. rođendan kaže da želi da mu kupite auto. Bafetov odgovor je jednostavan - deci ne treba da ispunjavate sve želje.
Sa time se slaže i Aleksandra Jovanović-Mađar, dečji psiholog i porodični edukator, koja objašnjava da roditelji prvo moraju da razgraniče šta su želje, a šta potrebe. Roditelj treba da prepozna granice i jasno kaže detetu da ne želi da mu ispuni sve želje.
- Deca se na taj način uče da mogu imati, ali i da ne mogu dobiti sve što požele. Deci ne treba dati sve što požele jer treba nekad da osete frustraciju i nezadovoljstvo, i da nauče da se nose i upravljaju sa svojim osećanjima, i prijatnim i neprijatnim. Dete treba da oseti da je uskraćeno jer mu je to osećanje neophodno kako bi se kasnije nosilo sa izazovima - objašnjava ona.

Dete koje dobija sve što poželi zaključuje da je centar sveta i da može da dobije baš sve što hoće, da ne mora da se usaglašava i sluša druge. Tako stvaramo generaciju egocentrične dece koja prvenstveno gledaju svoje potrebe. Odrastaju u nesigurne, nekompetentne osobe, a sebe cene samo na osnovu onoga što imaju, a ne po onome što jesu.
Milena Dunjić, pedagog iz Udruženja „Roditelj", kaže da u Srbiji ima mnogo roditelja koji ne mogu deci da pruže ni ono što je osnovno, ali postoji i druga krajnost - decu koja dobijaju sve što požele, što je još gore.
- Dete koje dobija sve što poželi i kad god poželi ne može da izgradi mišljenje o onome šta se može, a šta ne može, kao i o tome šta se kad može, a kad ne, gde su granice i na koji način da dobije i stekne neke stvari. Uskraćivanjem kroz odrastanje, primanje i davanje dete nauči pravu meru i izgrađuje se u pozitivnu ličnost koja može da funkcioniše i stvara - objašnjava Milena Dunjić.

Najčešća greška roditelja u Srbiji je, dodaje ona, što kroz dete pokušavaju da ostvare svoje neispunjene snove i ono što on nije imao kao dete i razmišljanje da i „njegovo dete mora da ima sve ono što imaju i druga deca". Sa takvim vaspitanjem stvaraju se ličnosti koje nemaju pozitivan odnos prema svetu, sa poremećenim vrednosnim sistemom, jer su naučile da od malih nogu dobiju sve što požele, a nisu naučene šta treba uraditi da bi se dobilo nešto što se želi.