BEOGRAD 12. 02. 2012

PRESS

Borba sa prirodom: Reporteri Pressa „nizledno" Dunavom ka Rumuniji

Led razbijaju, ali se sante odmah spajaju i opet lede

Reka koje više nema - Dunav. Ništa, do smrzlih obala i leda što se prigrabio za njih. Ko hajduk, uhvaćen na prevaru i okovan. Prometej...

- Vala, baš - udari Blagoje nogom po ledu, pa stade kao da čeka reku da odgovori. Reku koje više nema. - Za 60 godina života, i nešto manje na Dunavu, ne pamtim ovakvo pogano vreme. Zlo! Ko da se kraj sveta približio... Bivalo je većih snegova, ali ne i hladnijih zima! Bivalo je leda na Dunavu, ali ne Dunava pod ledom, bogami... - udari još jedanput, jače, besnije, ljutito na veliku vodu koju je „izdao" u nevolji.
Golubac - tu je Dunav najširi u svom toku. More, a ne reka. Od pet kilometara, koliko ga ima između srpske i rumunske obale, nema ga sada koliko planinskog potoka.
- Ne mogu, deco! Imao sam volju, ali zalud, ne mogu ledu ništa - veli, pokušavajući ćuskijom ono što nije mogao nogom - da porine ribarsko kljuse.
- A i bolje je ovako, verujte! Na manjoj vodi je rizik otisnuti se i lomiti led, a ne na Dunavu! Ćudljiv je kad je plovan, a kamoli sad ovako besan i okamenjen - tresnu železom o lim, ko crkveno zvono u pokoj reci po kojoj šetaju divlje guske.
Čeka se ledolomac. Nešto nalik brodu kadrom da izađe nemani na crtu - „Greben"!
- Trebalo je već da prođe - mnogo šta je trebalo, prijatelju, ali nije. Mladić se zagledao niz Đerdapsku klisuru, jedini se okuražio da prkosi strahovitom vetru i još grđem minusu, na obali koja se više ni po čemu ne razlikuje od reke. Nema jasne granice i svaki korak je rizik...
- Ovde je taj takozvani čep najveći i najopasniji. Ide naniže, ka brani... - idemo i mi, suludo je čekati „Greben" na vetrometini. Klisura zjapi ko čeljust. Ko gladna zver. Nestaje dana u njoj. I leda. Pucaju ploče i klize nizvodno...
- Put je skoro zaleđen, nemojte ako ne morate. Vidite da prođe tek poneki autobus, a i oni sve ređe - veli poštar, sležući ramenima kad smo rekli da ćemo tamo kud smo namerili - do Tekije i još dalje, do brane, prateći ledenu litiju kakvu ni najstariji ne pamte.
Zapravo, namerili smo da negde ustavimo „Greben" vidimo li ga, i vidi li on nas. Naivno, da. Iskreno, nismo se nadali ovakvoj pošasti, verujući u nesavladivost Dunava...
Donji Milanovac u studenoj krletki. Stojanu je kuća nad rekom. Poledile česme, stenju grede trema, pokazuje da ne silazimo, popeće se dokle mogne.
- Lupam od jutros, ali ne vredi. Kako gde razbijem malo leda, uhvati se pokorica dok opet zamahnem. Igra se sa mnom... - dovikuje s pola avlije, pokazujući na termometar obešen o klin na tremu.
- Minus 21! Komšiji je lipsalo pašče tokom noći. Neka nam je Bog u pomoći kad ova sila krene da se otapa, podaviće nas - žalosno, ali pomisao na dan kada će se Dunav u silini i besu izliti sada još i deluje optimistično. Srećnog kraja nažalost nema, jedno će zlo zameniti drugo, i to nije pitanje ničijeg izbora.
Nastavljamo nizvodno, nizledno... Sreća, sve se više vode nazire kako prilazimo Tekiji. Ili nije sreća?
- Trude se ovi naši s „Grebena" koliko mogu, ali mali je to brod! Odnosno, nije to mali brod koliko je nevreme veliko - vele dvojica, razgrćući sneg.

Kažu, dobro je što se led lomi, ali ne valja što tako u manjim kockama juri ka brani...
Nije patetično reći kako žalosno deluje najmoćnija evropska reka, uhvaćena ko hajduk u zamku, na prevaru.
Pun je mesec. Čini se da bi se čitav mogao skotrljati Dunavom, i udariti o branu... Čini se da bi čovek mogao pretrčati do Rumunije, samo ako mu se prohte. Što je „Greben" razbio, već se nizvodno ponovo uhvatilo u pokoricu, a za koji sat će ponovo da „premosti" obale, ko Trajanov most."

Mihailo Medenica